Page 123 - Znakovi

ga ne nađu. I to obično pred zoru, kad pijancima izgleda da po svaku cenu valja učiniti nešto izuzetno,
uspeti se nekud ili oboriti nešto kad u kasabi sve spava, kad se čini da nema vlasti ni zakona ni prepreka
za noćne ludosti. Tada se dešavalo da sa baždarske barake na pijacu poskidaju sav crep, odnesu ga pred
opštinsku zgradu i tu pažijivo slože na gomilu. Dešavalo se da iskopaju mlade boriće koji su tek prošle
godine posađeni ispred Konaka, i da ih presade pred mehanu na drugom kraju varoši. I pošto su izveli
posao kao najbolji baštovani, utabali zemlju, zalili vodom presađena drveta, povedu kolo oko njih. A
sutradan, razume se, predstojnik kažnjava sve redom globom i zatvorom, nagoni ih da vade boriće i da
ih, pod nadzorom policije, ponovo presađuju pred Konak.
Bivalo je i gorih ludosti, pa su prećutane i zaboravljene. I sada je izgledalo da će sa ovim
Leksinim penjanjem za opkladu biti isto i da neće izazvati neko mešanje vlasti. Istina, kroz kasabu je
prošlo govorkanje da su se pijani ljudi te noći vrzli oko crkve, ali je brzo i umuklo. Sve se odigralo noću,
dok varošica spava. Jedini svedok bio je Mile govedar, koji ustaje pre svega sveta, i koji je upravo u tom
trenutku tuda prolazio. Ali kakav je svedok taj božji čovek bez kuće i porodice, suludi i dobroćudni,
krivonogi patuljak što govori samo u stihovima i sentencijama? A učesnici sami, kad su se otreznili i
pribrali, nisu imali razloga ni računa da stvar prepričavaju i priču dalje šire. Naprotiv. Zbog svega toga
izgledalo je da će zaista sve ostati nezapaženo i prećutano. I bilo bi tako da nije bila u pitanju crkva.
Prošlo je mesec dana od te noći, koju su i Lekso i njegovo društvo počeli da zaboravljaju, kad se
odjednom javila najviša crkvena vlast iz Sarajeva. Izveštena o teškoj i bogohulnoj povredi crkvene
svetinje, Mitropolija je oštro prebacivala popu Stojanu što to sam nije prijavio, tražila od njega hitno
izjašnjenje, preteći teškim kaznama i globama, i crkvenim i svetovnim, ne samo onima koji su istup
počinili nego i celoj crkvenoj opštini, ne izuzimajući ni paroha. Da bi se ta stvar bolje razumela, treba
znati ovo.
Mitropolit je mrzeo osatičkog paroha onom kaluđerskom mržnjom koja je odavno postala
poslovična. Tu mržnju pop Stojan je nasledio zajedno sa parohijom. Njegov otac, pop Arso, čovek sitan i
okoščat, poznat po svojim zavadama i parnicama sa celim svetom, imao je dugotrajan spor sa
mitropolitom. Taj spor, u kom je osatički paroh dobro zagorčao život svom crkvenom glavaru, prekinula
je pop-Arsina smrt; prekinula je spor, ali nije mitropolitovu mržnju.
Prerano ostareli mitropolit bio je ne samo usedelički svadljiv i sitničav nego istinski zao i
osvetoljubiv čovek, u kome su s godinama usahle i opale sve sposobnosti osim sposobnosti da mrzi. On
je pred unutarnjim pogledom, u sebi, stalno nosio mapu svoje mitropolije, a na toj mapi bile su ognjenim
krugom označene one parohije u kojima je sedeo paroh sa kojim je mitropolit u zavadi i koga treba
mrzeti i progoniti, uvek, svima sredstvima i svakim povodom. Te jarko osvetljene tačke stalno su mu
treptale pred očima, pa i za vreme službe u crkvi, čak i u snu. Na toj mapi je i Osatica, zabačeno mesto u
planinama istočne Bosne, bila označena takvim vatrenim krugom. Samo što je posle pop-Arsine smrti
mitropolit preneo svoju mržnju na njegovog sina, koji je bio sušta protivnost očeva, dobroćudan, mek i
popustljiv čovek. Ali mitropolit, koji se zakleo da ni grob pop-Arsin neće ostaviti na miru, video je u
popu Stojanu vazda i jedino njegovog oca i gonio ga gde god je i kad god je mogao svojom mržnjom,
koju su godine mogle samo da raspire i zatruju.
Mitropolit je stajao vrlo dobro sa državnim vlastima; pored toga, imao je u svim gradovima, a
naročito u onim označenim ognjenim krugom, svoje poverljive ljude, dostavljače, koje je uvek birao
među parohovim neprijateljima i zavidnicima. Priča o pijanim ljudima koji su se posle terevenke, za
opkladu, peli na crkvu i dirali krst, pronela se od mesta do mesta i brzo doprla mitropolitu do ušiju. On je
odmah poveo postupak protiv osatičke crkvene opštine i njenog paroha, jedan od onih na zakonu
zasnovanih a nemilosrdnih postupaka u kojima se crkvenim kanonima i hartijom i mastilom često ubija
ljudima ugled i truje život. Paroh se branio. Neki pijanci su se »dotične noći« vrzli oko crkve, a to nije
ništa novo u Osatici, naročito u jesen, kad prispe rakija, jer su ovdašnji ljudi takvi, svojeglavi i pusti, da
od njih možeš svašta očekivati. Ali nije tačno da se iko peo na crkveni krov i da je nedavno osveštani
krst na kubetu bio »oskrnavljen i obesvećen«, jer pijanci se i kad po zemlji idu jedva drže na nogama, a
to da se neko od njih u takvom stanju mogao popeti na kube, to ne može neko razuman verovati.