Page 124 - Znakovi

Uostalom, sve se odigralo noću, bez trezna svedoka, a sami pijanci ne sećaju se ničega. Sve su to samo
osatičke priče i zadirkivanja u piću ili mamurluku. U tim pričama penju se oni i na oblake, ali to nikad
niko ne prima kao stvarnost i istinu. Stoga ne treba ni tu dostavu uzeti u obzir, nego je odbiti kao
neosnovanu, smešnu i zlonamernu klevetu, koju je neko hteo da baci na ovu crkvenu opštinu.
Mitropolija je bila neumoljiva i ostajala pri svojoj optužbi i svojim zahtevima. Pre svega, ona je
prebacivala popu Stojanu što su mu parohijani takvi, pijanice i bezbožnici, da im ništa nije sveto. A zatim
je, sve zvanično i bezlično, tražila da se krst skine sa kubeta, osveti pred crkvom i zatim ponovo stavi na
svoje mesto. Ako se to ne izvrši, mitropolit će udariti prokletstvo na crkvenu opštinu, tako da će u toj
crkvi neće moći liturgija čitati ni krštavati ti venčavati. I pop i građani našli su se u teškom položaju.
Skinuti krst sa kubeta, ponovo ga osveštati i izdizati, to bi bio ogroman trošak i još veća bruka, a živeti
kraj crkve a bez crkve, i to nije mogućno. Što je najglavnije, ni pop Stojan ni iko živi u Osatici ne bi
nizašta na svetu priznao grešku i popustio pred mitropolitom.
To je bio jedan od onih suludih i nerešljivih bosanskih sporova kojima samo vreme može da
donese neko rešenje. Prepiska je trajala dugo. U spor se umešala i građanska vlast. Sam mitropolit je to
tražio. Kotarski predstojnik dobio je nalog da izvidi stvar i da podnese izveštaj.
Predstojniku Đuri Pavlasu nije ovo prvina da izviđa neki od osatičkih teško shvatljivih skokova i
ispada.
Posle austrijske okupacije, kad su vojne vlasti predale upravu civilnim, Osatica je bila »kotarska
ispostava«, a za upravitelja te ispostave došao je mlad i bezbrk Austrijanac, rodom iz Koruške, koji se
ponašao kao da je u najzabačenijoj koloniji. Aristokrat i osobenjak, nošen nepokolebljivom samosvešću
svoje klase, pun dobrih namera i zamršenih planova, on je hteo da uredi i usreći svoje malo upravno
područje nezavisno od ostale zemlje i bez obzira na prilike koje je zatekao. Sa narodom se sporazumevao
preko tumača. Između njega i građanstva iskrsavali su jedan za drugim tragikomični nesporazumi i
sukobi. Kad je, najposle, bio povučen u Sarajevo, on je otišao u čvrstom uverenju da su svi Osatičani
histerici i manijaci, surovi i neblagođarni divljaci, a u Osatici je ostalo opšte i ustaljeno mišljenje da je
njihovim gradom dve pune godine upravljao lud, potpuno lud i neuračunljiv čovek. Tada je Osatica
podignuta na rang kotara i za kotarskog predstojnika postavljen Đuro Pavlas, Ličanin.
To je bio drukčiji čovek. Imao je veliku porodicu sa četvero dece, sve muške. Jednostavan i
razuman, uzdržljiv i odmeren, vredan i zauzimljiv, dobar upravnik koliko god je to bilo mogućno u
granicama prestarelog i u svojoj osnovi neljudskog režima kome služi. Visoka i mrka ljudina piskutljiva
glasa, velikih sivih očiju, ošišan uvek kratko, on je malo govorio, smejao se retko, a i tada bi zakrenuo
glavu u stranu, kao da krije osmejak. Tvrd i krut starešina graničarskog tipa, ali čovečan po prirodi, a po
svom poreklu dovoljno blizak našem svetu, on već osmu godinu upravlja ovim srezom. Navikao on na
Osatičane, a i oni na njega. Samo sa jednom stvari ne može ovaj trezveni i suvoparni čovek nikako da se
pomiri i iziđe na kraj. Smeta mu i stalno ga zbunjuje i ljuti ono što on naziva »osatička fantazija«.
Mnogo piju, i u piću su na sve spremni i za svašta sposobni, ali, što je najgore, i kad ne piju, nisu
potpuno trezni. Oni, tako mu se čini, ne vide, ne mogu i neče da vide razliku između reči i dela, između
onog što svaka stvar jeste i onog što bi, po njihovom mišljenju, morala da bude. U najobičnijim i
najjasnijim poslovima oni često i neočekivano odjednom iskaču iz koloseka, propinju se nekud
nerazumno i uzaludno, i odmah zatim padaju, sa brukom i štetom po sebe i po druge. I u tom ne možeš
nikad biti potpuno siguran ni dovoljno obazriv ni kod najtrezvenijeg Osatičana. To predstojnika često
dovodi do besa i hladnog očajanja. Upravo mu se učini da im je, najposle, pohvatao sve i najfinije konce
i da je sagledao njihove skrivene i njima samim nepoznate pobude i shvatio zamršenu logiku njihovih
postupaka, koja sa običnom logikom nema mnogo veze, a onda odjednom oni učine nešto što ga ponovo
i zadugo dovede u zabunu i obeshrabri.
U razgovorima sa starešinom Poreske uprave Lađevićem, svojim kumom i prijateljem, on često
raspravlja o tome.
— Da, da, nikad kod ovog sveta nije dvaput dva jednako četiri — kaže poreznik sa uzdanom iz
koga progovara iskustvo.