Page 129 - Znakovi

ostadosmo i stidni i sramotni, i bez krsta i bez crkve. Zaveži, kažem ti, i ne pominji to nikom više!
Obućaru je zaudaralo iz usta, i čim je to rekao, okrenuo se i izišao.
A učitelj Batak, kad se slučajno sretnu, samo ga oštro i netremice, do neizdržljivosti, gleda onim
svojim tvrdim, bezdušnim pogledom. I Lekso mu se, gde god može, sklanja s puta.
Ponekad, kad sumnja i nezadovoljstvo počnu da paraju po njemu, pomisli da bi možda bolje bilo
da nije poslušao popa Stojana i da je na saslušanju priznao da se peo na crkvu, pa kud puklo da puklo.
Platio bi globu i odležao aps, ali sad bi bio miran i znao na čemu je. Odmah i sam uviđa da je to bilo
nemogućno učiniti i takvu štetu i poniženje naneti svojoj crkvi i svojim sugrađanima. Uviđa i smiruje se,
ali zakratko, jer ludi kovitlac u glavi počinje neprestano iznova, i danju i noću: i popeo sam se, što
nijedan nije, i potvrdio to, pijan, po mraku, i zatim sam sve porekao, i drugi su porekli; i svi znaju, kao
što ja znam, da sam se peo, i niko ne priznaje niti govori o tom, niti može da prizna niti sme da govori, a
tako će i ostati doveka, sve u istom krugu, sve u istom krugu: i jeste, i treba da se potvrdi, i nije, a
potvrđeno je da jeste ...
I sad, snađi se tu i živi u tom šejtanskom kolu, sam, bez razgovora i objašnjenja. Danju još i
može, jer je bar na mahove jasno šta jeste a šta nije. Sad sebi može da kaže poluglasno: »Jeste, peo sam
se, dabome da sam se peo!« Ali noću! Kad zaspi, on sanja ružno. Sanja da ide između dva špalira
prezrivih pogleda i podrugljivih osatičkih osmeha koji svojim nemim govorom kazuju: »Ovo je onaj što
priča da je postavio krst na crkvi!« Ide kao kroz šibe, a ne ume da se zaustavi i ne može da se odupre, jer
u snu je čovek bez odbrane. Ili sanja, na primer, da se penje na neko kube, strmo i klizavo; neprestano se
zanosi, i oseća da će pasti, da mora pasti, da pada. Onda, padajući celom težinom sopstvenog tela, leti
naopakim letom, sa punom svešću o svom padu, i to bez prestanka. Nigde dna ni kraja! Ničeg za šta bi se
u letu uhvatio. Ono što je u svakom padu najteže i najbolnije traje ovde večno. Udariti o tle i razbiti se,
značilo bi kraj i izbavljenje. Ali kraja nema.
A kad se, kao od unutrašnjeg udarca, probudi i nađe u nekoj tami u kojoj nije zaspao, nego koja je
zamešena dok je on spavao, tada je i strašno i teško i sve potpuno nejasno. Ne znaš ni kako se zoveš. Ni
pravi položaj svoga tela ne osećaš. Trebalo bi nekog nešto upitati, tek toliko da se javi ljudski glas, kao
svetlost u tami. I bilo bi lakše možda. Ali koga da pita? Otac i majka spavaju u drugom delu kuće i ni
pomisli ne može biti o tom da ide i da ih budi. Napolju se čuje noćni vetar kako šumi u krošnji visokog
duda koji prekriva veći deo avlije. Oseća kako ga potpuno napušta san, a u glavi se sve brže okreće
vatreni točak: i jeste se peo, i nije, i slava je, i sramota je ...
Tada treba čekati dan i sa njim olakšanje, i to nepotpuno.
Ne znajući u toj nevolji šta da radi ni kuda da se dene, Lekso je pomislio na ženidbu. To je bilo
jedino što se u životu još može učiniti a što on nije učinio. I uzeo je devojku iz susedstva, sa kojom je
rastao, a koja je bez razloga bila malo pousela. Zvala se Darinka.
Težak je bio taj brak, a njegovi tereti nevidljivi i svetu nepoznati. (A kad se ovde kaže da je neki
brak težak, onda to redovno znači da je težak za ženu.) Kad su prošli prvi dani, oni koji brzo prolaze,
Lekso je počeo noću da se trza iz sna, kao i pre ženidbe, probuđen uvek istim pitanjima. Isprva se
snebivao i ćutao pored usnule žene, ali ubrzo je nestalo svakog obzira. Mučen svojim nedoumicama, on
je budio ženu da je pita u čemu je stvar. Hteo je iz njenih usta da čuje potvrdu da je on zaista izveo ono
što je izveo, da pametni i trezveni ljudi u to ne sumnjaju, da mu se svet ne podsmeva.
Mlada žena, koja je o bračnim noćima i supružanskom odnosu slušala nekad razne i protivrečne
stvari, nije nikad mogla slutiti da postoji i to.
Posle prvog sna neko je drma i nemilosrdno budi. U tami, prošaranoj nepravilnim odblescima
svetle noći napolju, naziru se njegove oči ispod natmurenog čela i kose u neredu. Sedi pored nje, držeći
se, kao davljenik, za njenu mišicu, i gleda joj ispitivački u lice.
— Darinka, pravo da mi kažeš ...
To su za nju bili teški trenuci. Šta hoće čovek od nje? Da ga razume, sve bi učinila da mu
pomogne. Ovako, može samo da ćuti i drhti. Vilice su joj se stezale od straha, a i da je mogla da govori,
nije imala šta da kaže, jer nije nalazila nijedne reči i ne bi umela da je nađe pa da je sad ubiju. A on je