Page 131 - Znakovi
P. 131

snalažljivost jačale uporedo sa rastom deteta.
                    Sad joj se činilo prirodno i razumljivo da čovek treba da odgovori drugom čoveku, a pogotovu
             onom sa kojim deli sve u životu, i to da odgovara na sva njegova pitanja, ma kako neopravdana i
             nerazumljiva izgledala. Treba naći za to strpljenja i snage, i bar pokušati objasniti se. To je dužnost, jer je
             mnogome od nas često potrebna samo dobra reč bliska čoveka. Treba govoriti, jer je ćutanje lenost i
             kukavičluk, i truje odnose među ljudima. I ona je odgovarala. Mirnim glasom i posve prirodno.
                    Sve se češće dešavalo sada da se između muža i probuđene žene razvije kratak ali prisan
             razgovor u mraku. Ona se više ne plaši i ne plače, nego ga umiruje povlađujući mu u svemu. Njene reči
             su obične i ne daju neki stvaran odgovor na njegova pitanja; pa ipak, izgovorene od zdravog, bliskog
             stvorenja u tom noćnom času, imaju snagu da smiruju i uspavljuju upravo svojom običnošću. I čovek bi
             ubrzo prestao da zapitkuje i, poćutavši malo, legao krotko i zaspao.
                    A žena je ostajala još neko vreme, sedeći kao čuvar među svojima. Levo od nje spavaju ćerka i
             sin, a desno, kao treće zaspalo dete, muž. Pa onda bi i ona legla između njih, da potraži malo sna.
                    Tako je ne samo bivalo bolje nego su i ona luda buđenja prestala. Prošla je beda u kojoj je
             Darinka, žena dobra i obična kao hlebac, podnela glavni teret. Ali to se više ne pominje. Sve je
             zaboravljeno; zato i jeste dobro. Lekso se smirio, ugojio i otežao malo. Slatko jede, tvrdo spava.
             Zaboravljene su nekadašnje nerazumljive misli i nesanice, kao preboljene dečje bolesti. Posao ide dobro.
             U radnji kalfa i dva šegrta uz njega. Rade se lonci, kante za polivanje bašte i limeni oluci na austrijski
             način. Obični poslovi, ali lepa zarada. Kad ima neki limeni krov da se postavi ili opravi, Lekso šalje
             kalfu. Njemu se više ne penje.
                    Za iduće četiri godine našlo se u Leksinoj kući još dvoje dece, oboje muško.
                    Prolaze godine, nailazi polako nov naraštaj, sa novim podvizima i propinjanjima.
                    Predstojnik Pavlas, posle dugog boravka u Osatici, postao je okružni predstojnik i premešten je u
             Sarajevo.
                    — Visoko se ispeo naš predstojnik! — kažu Osatičani.
                    Iduoeg leta je okružni predstojnik, na službenom putu, svratio u Osaticu i odseo kod svog
             prijatelja poreznika Lađevića, koji će, izgleda, i penziju i smrt u Osatici dočekati.
                    Rano ujutro Pavlas je izišao da prošeta, sam, strmim osatičkim sokacima, kao što je imao običaj
             dok je ovde živeo i samo osatičke brige brinuo. Prolazi pored crkve sa čudnim kubetom i pozlaćenim
             krstom, pored mehane, pored poznatih kuća i dućana. Seća se raznih događaja i nezgoda, ali ne više sa
             brigom i ljutnjom kao nekad, nego gledajući na sve to sa visine svog sadašnjeg položaja, sa kojeg takve
             stvari izgledaju manje važne i krupne, gotovo beznačajne sitnice.
                    Bio je već na kraju svoje šetnje, u najstarijem delu grada, i prolazio je upravo iznad jedne kuće
             utonule u voćnjak, kad se odozdo odjednom prolomi dreka i dećji plač i vika i kuknjava ženskih glasova.
             Pavlas je zastao i gledao u avliju ispod sebe. Na zanihanom vrhu visokog duda vrištao je u lišću nevidljiv
             mališan koji, očigledno, napred ne može a natrag ne sme i ne ume. A dole ispod njega trčali su uokrug
             dečaci i devojčice i svi u jedan glas dozivali:
                    — Mama, mama! Jovica se popeo na dud, pa sad ne umije da siđe. Eno ga u vršici. Jao, mama,
             slomiće se!
                    Iz kuće je istrčala mršava žena razdrljenih grudi i brašnjavih ruku. Izbezumljeno i uplašeno
             vikala je i kreštavim glasom dozivala dečaka, kunući ga i tepajući mu, hrabreći i opominjući, sve to
             naizmence.
                    — Kud si se tu izdigo, đavoli te dizali! ... Čekaj, čedo moje, ne miči se, sad će mama donijeti
             merdevine... E, dabogda, junače, vrat jednom slomio sa tvojim penjanjem, k'o što ćeš ga i slomiti! ...
             Čekaj, miruj, drži se dobro i ne staj na tanku granu! ... Sad će mama merdevine.
                    — Merdevine, dajte merdevine! — vikao je sad još jedan ženski glas, dok je dečak odozgo i dalje
             zapomagao i dozivao u pomoć, a deca mu ispod duda odgovarala vriskom i lelekom.
                    Okružni predstojnik je zaokrenuo drugim putem, nizbrdo. Za njim se polako stišavala vika iz
             dvorišta.
   126   127   128   129   130   131   132   133   134   135   136