Page 132 - Znakovi

PRAZNIČNO JUTRO

Taj što se zove Jovica i liči na Ciganina, iako Ciganin nije, imao je čudnu i opasnu naviku da
noću lunja iz sela u selo. (A sela su ovdje sva pored glavnog druma i posve blizu jedno drugom.)
Odgovarali su ga od toga, pretili mu, ponekad ga i kamenicama zasipali, jer se u ovim selima kraj puta
mnogo krade i razna druga zla čine, pa sumnjivog čoveka ne ispituju, nego ga gone i tuku. Ali mladić
nije, izgleda, mogao da se ostavi te svoje nezdrave potrebe. Čim počne da pada mrak, on se uznemiri.
Goni ga neki đavo da luta iz sela u selo, da iznenađuje ljude i plaši žene i decu, iskrsavajući nenadno u
mraku, pored tuđih bašta i avlija. Sam ne zna čemu i zašto. Premire od straha, ali i od neke slatke jeze
što, idući sve tako pored granice neobičnog i nedopuštenog, može da liči na ono što nije, na protuvu i
lopova, i da se u poslednjem trenutku vešto spasava i beži sa same ivice kazne i stradanja. Zbog te svoje
nastranosti nije ni bio neki dobar radnik ni ugledan mladić.
U selu Kućanima te jeseni učestale su krađe kao nigde i nikad. Motkama su oterali neke čergare
koji su se zadržavali u blizini njihovog sela, postavljali su straže noću, ali ništa nije pomagalo. Kralo se i
dalje kao da neko iz zemlje niče i pod zemlju odvlači ukradeno.
U to selo naišao je Jovica jedne noći, dolazeći iz grada. Zora nije bila daleko. Straže su se razišle
i pospale. Ostao je bio samo najrevnosniji među njima, neki Jovo, zvani Mandal, ljudeskara niska čela i
strašnih šaka. Kad je u tami naslutio lik mršavog čoveka koji se u strahu prilepio uz ogradu, on je riknuo
od zadovoljstva i sručio se na nj tako da je oborio i njega i ogradu, i sam pao sa njima. Zanela ga je
njegova rođena snaga i silina. Udarao je neznanca i rukama i nogama, ali ne onoliko koliko je hteo i
koliko bi mogao, jer su se obojica zaplela u živicu i u polomljene daske i žioke ograde. To je i omogućilo
mladiću da se, kao lakši i tanji, prvi ispetlja i pobegne. Kad se oslobodio i digao, Mandal je, mumlajući,
slep od besa, trčao od avlije do avlije, tražeći uzalud svog nepoznatog lopova.
A Jovica je pobegao pravo drumom. Trčao je brzo, bez glasa i dugo, dok nije počeo da oseća
bolove koji su ga sve više pritiskivali zemlji, kao da mu je neko uzjahao na ramena. Uspeo je da stigne
do idućeg sela i da neopažen prođe pored njega. Na izlazu iz tog sela stajala je kraj druma, u mutnoj
svetlosti prvog svitanja, usamljena i napuštena pojata sa pokidanim krovom i izvaljenim vratima. Tu ga
je izdala snaga. Pao je na prag tih vrata i ostao tako sedeći, savijen u pasu, obujmivši glavu dlanovima.
Izudaran, izgreban, on ni sam nije znao šta je na njemu još njegovo, sinoćnje, a šta je pridošlo i
naraslo noćas, sa iznenadnim udarcima. Jedino što zna i oseća, to je stid i kajanje zbog te lude potrebe da
luta noću po selima i da izigrava sumnjivog čoveka, napasnika ili kokošara, da priviruje i zagleda šta ima
s onu stranu reda i zakona, ali da nikad stvamo nogom ne stupi na nju. Sad vidi šta iza toga stoji: sve je
igra i šala, samo su udarci i bolovi ozbiljni i stvarni. I on je sad zaista i lopov i probisvet, i uhvaćen je i
kažnjen kao takav, i još povrh svega — nije pravi, nego lažni. Ništa se luđe ni zamršenije ne može
zamisliti. Njegovi se postupci nikom ne mogu objasniti, i nigde u svetu nema mesta za njega, osim da se
savije u svoj rođeni bol, kao u nepomičnu tačku, i da postane jedno sa njim.
Daleko, među borovima u dnu vidika, koji se sa svitanjem otvarao pred mladićem, izlazilo je
sunce, još nejako ali sigurno u svom hodu. Kao da se rađa samo za njega. Oktobarska rosa i svečani mir
prazničkog dana. Ništa on to ne gleda i ne vidi. Otkako se spustio na prag i naslonio na dovratnik, naglo i
žestoko bujaju i rastu modrice i ogrebotine na premlaćenom telu, a on kao da ih otkriva jednu po jednu, i
sriče i čita nateklim usnama, izgovara iz hrapavog grla mutne slogove.
— Ah, daaa ... booo, huuu!
Sunce je jačalo, ali on ga je video samo kao ognjen sjaj obilnih suza u koje su htela da se rastoče
oba njegova oka u glavi. Tu glavu on jednako drži obema rukama i neprestano je, zajedno s bolovima
koji rastu, diže uvis, sve više i više, kao jedinu odbranu za koju je sposoban, kao svoju žalbu i teški
dokaz da je nevin bijen. Bijen, bijen u mraku, bez pravog razloga i objašnjenja, nepotrebno, ludo,
slučajno, ali sa mržnjom, dušmanski bijen. To je kraj i početak svega.
Javljaju se neki novi bolovi, i jačaju i rastu stari. Uboji na glavi i po leđima žive svojim životom,
istiskuju ga i nagone da neprestano, iza okrvavljenih i slepljenih usnica, mumla otegnute slogove: tu, hu,