Page 127 - Znakovi

— Nisam ... ne mogu — odgovarao je Mile plačevnim glasom.
— Jesi li video bar merdevine I konopce?
— Nisam, nisam ... ništa ja vidio nisam,
Predstojnik se tada okrenu zapisničaru, i pošto je ljutito, za sebe, progunđao: »Sunce i mjesec! ?«
izdiktira svedokov iskaz u pero.
Leksu limara dovela su dva žandara i držan je ceo dan u Konaku. U stvari, njegovo saslušanje
bilo je kratko i jednostavno, a veći deo toga dana on je presedeo zaključan u jednoj praznoj kancelariji,
pušeći cigaretu za cigaretom. Tek sa sumrakom pušten je kući.
Uoči toga dana, posle svog razgoora sa predstojnikom, pop Stojan je pozvao Leksu svojoj kući i
tu imao s njim dug i poverljiv razgovor.
Ogrornni i mirni paroh, koga inače ništa nije moglo da uzbudi i pokrene, bio je sada brižan i
govorio nekim novim, odlučnim glasom.
Milropolit se okomio na ovu parohiju i ni pred čini se ne zaustavija. U stanju je da ih natera na
skidamje krsta i ponovno osvećenje. A šta bi to značilo, to Lekso dobro zna. Na stranu bruka i uzbuna u
narodu i stroga kazna koja bi postigla »počinitelje svetogrđa«! Stoga ostaje samo jedno: da svi složno
poreknu optužbu i da pri tom ostanu dokraja.
Pop Stojan nije nijednom rečju pokazao da zna ko je »počinitelj« i govorio je sa Leksom kao da
se sa njim savetuje kako da se otkloni jedna napast od Osatice i njene crkvene opštine. Zbunjenom i
uplašenom Leksi bilo je to prijatno. Izgledalo mu je odjednom da u ovom njihovom, inače tromom i
dremljivom parohu ima mnogo zdravog razuma.
— Da poreknemo, jakako! — rekao je spremno.
A pop Stojan je nastavio. Da, poreći treba, ali poreći svako penjanje, i dnevno i noćno.
— Kako?
Odjednom se u Leksi digoše, celovite i neizmenjene, njegove stare sumnje i muke, kojih je bilo
potpuno nestalo posle one pijane noći. Kako »i dnevno«?
A paroh objašnjava. Treba da se viša vlast uveri u neosnovanost i besmislenost optužbe, ali
potpuno. Optužuje se jedan čovek da se noću i pijan ispeo na crkveno kube, a on to nije sposoban bio da
uradi ni trezan, danju, kad je po svom poslu trebalo da se penje. To, tako kazano, vredi nešto.
— Pa ima ljudi koji su me videli kad sam se peo ... sa Bodnarom!
— Neće se naći hristijanska duša da to posvjedoči.
— Neće? — kaže tupo Lekso, a oseća kako ga sve više prožima neka studen.
A paroh nastavlja da se pravda i pred sobom i pred Leksom. Mora se tako, jer je nevolja. I bog će
oprostiti. Mitropolit je — šta vredi kriti? — stari krivokletnik, čovek bez srca i bez duše, i u stanju je da
upropasti ovu parohiju, samo da bi svoju pizmu izdovoljio.
Sve to uviđa Lekso i sve mu razumniji dolazi pop Stojan, ali ne oseća pod sobom sećije na kojoj
sedi, ne oseća ni svoje rođeno telo, koje se rasipa u hladne trnce. I »dnevno i noćno«! mislio je u sebi, a
bezbojnim, tuđim glasom složio se da je tako, i sa odlučnošću kojoj se i sam čudio izjavio da će poricati
sve kao i ostali, pa šta bilo da bilo.
Ta ga je odlučnost držala u nekom studenom uzbuđenju i te noći i sutradan kad je doveden u
Konak. Kad mu je predstojnik Pavlas, mračan i strog, postavio prva pitanja o njegovom penjanju na
crkvu, on je imao gotove odgovore.
Nije se peo na crkvu nikad, nikad, niti bi to mogao učiniti, jer ne samo što, kao dobar hrišćanin,
ne bi hteo, nego što nije sposoban za takav posao ni danju a karmli noću. Peo se samo onaj majstor iz
Novog Sada. A one noći, u mehani, jeste bilo govora o tom, onako u piću i šali, i jesu se on i njegovo
društvo pri rastanku zaustavili kraj crkve, i jeste pokazivao, poizdaleka, kako se majstor peo i kako mu je
on odozdo dodavao što treba. Ali crkve se niko nije te noći dotakao, a kamoli šta drugo.
Predstojnik je postavljao nova pitanja, ali Lekso je ostajao pri svome. Nije i nije, i spreman je da
se zakune pred krstom i jevanđeljem, pa ako se nađe svedok da dokaže protivno, neka ga seku gde je
najtanji.