Page 128 - Znakovi

Govorio je hladno, kao da se sve to ne tiče njega lično, a pogled mu je bio odsutan.
Dok je ispitivanje trajalo, Osatica se »zaljuljala«. Među građanima vri, temperatura se naglo
penje. Svi su rešeni da brane svoju crkvu, svoga paroha i ugled svoga grada. Svi su spremni da se zakunu
da su izjave svedoka i okrivljenih tačne, i da je optužba lažna. Nema jednog koji bi se našao da
posvedoči protivno. Stariji pamte i iznose pakosti koje je omraženi mitropolit činio pokojnom pop-Arsi.
Svi govore, mnogi prete ogorčeno. A to ogorčenje, kao poručeno, zadovoljava njihovu potrebu za
velikim i žestokim rečima. Sevaju očima, biju se u grudi, šapuću besno ili viču, ne birajući reči, mereći
mnogo smisao, ne osećajući protivrečnost u onom što govore.
— Nećemo se pokoriti turskom i švapskom ližisahanu, pa kad bismo znali da ćemo svi izginuti.
— Šta, zar je došlo vrijeme da ljudi ne smiju popiti čašicu rakije ni proći pored crkve? A ko je
crkvu očuvao u teška turska vremena nego mi?
— Šta hoće taj došljo? Crkva je naša, mi je održavamo i opravljamo, možemo je i zapaliti ako
hoćemo.
— Svi ćemo se isturčiti, ako dođe baš do toga, ali krst sa naše crkve ne damo!
Tako se dugo bunila i branila kasaba, i već se i zamorila, jer meseci su prolazili, a rešenje nikako
nije stizalo. Ogorčenje se bilo već i samo od sebe prilično stišalo kad je, sredinom idućeg leta, izvešten
kotarski ured da se, zbog nedostatka dokaza, obustavlja dalji postupak i ceo predmet »Obesvećenje
osatičke crkve« baca u akta. Osatica je pobedila. Mitropolit je morao da odustane od pune osvete i da
čeka drugu priliku.
Sve je leglo i smirilo se i svi su, na kraju, zadovoljni. Osatičani likuju što su nadmudrili i
nadvisili omraženog mitropolita. Pop Stojan je srećan što se oslobodio bede. Predstojnik je miran, jer se
opravdao pred višom vlasti i sačuvao mir i ugled kasabe.
Pred veče sedi on za čašom piva. Sa njim su poreznik Lađević i kotarski sudija Turković.
Razgovaraju o držanju ovdašnjeg čoveka na saslušanju pred suđskom ili policijskom vlasti. Jakim,
»šumskim« glasom sudija kazuje svoja iskustva.
— Tri godine su prošle kako sam ovde, ali se ne mogu pohvaliti da sam shvatio ove ljude i
njihovo čudno držanje na sudu. Priznaće ti i ono što ne bi morali i kazati istinito što niko ne bi kazao, ali
će isto tako besmisleno poricati i svakojakim lažima prikrivati neke beznačajne sitnice. Zašto? To ni oni
sami ne znaju. Glavno je da nikad ne možeš pouzdano znati kad lažu a kad govore istinu, ni zašto to
čine.
— Možebiti da je teško odrediti kad lažu a kad ne, ali znam da istinu, punu i pravu istinu, ne
govore nikad — kaže tiho i zamišljeno poreznik.
Predstojnik ćuti.
Svi su zadovoljni, pa zadovoljan je, valjda, tamio negde, i sam mitropolit, jer je dosta namučio
sina i naslednika pop-Arsina. Jedini koji nije mogao biti zadovoljan i ko je iz cele ove uzbune izišao još
više zbunjen i namučen, bio je Lekso limar. Sav onaj stari nemir i sve čudne nedoumice ponovo su
oživeii u njemu.
Dva puta se peo na vrh crkve, i trezan i pijan, i danju, poslom, i noću, nezakonito, od besa. I svak
zna da je tako. Pa ipak, niko ne govori o tom i svak se pravi da ništa ne zna; niko mu to ne priznaje, a i
ne može priznati jer je sve to i sam porekao, službeno i pismeno, kao i svi ostali. Dobro, tako je moralo
biti i tako je bilo. Ali da mu bar neko, osmehom samo, pokaže da zna za njegov dvostrukd podvig i da
mu veruje. Da mu namigne u šali. Ne! Još ga možda smatraju neozbiljnim čovekom, koji priča ono što
nije. Gleda ljudima u oči, a oni okreću pogled od njega. Eto, sad se opet sve češće dešava da ni sam ne
zna pravo na čemu je. I opet počinje da sumnja u ono što je sam uradio i doživeo, i dođe mu da poludi. I
opet oseća potrebu da sa nekim porazgovara o svemu tome, da samo jednom čuje iz nečijih usta potvrdu
i priznanje, pa bi se, čini mu se, smirio do kraja života. A kad je zaista jednom i pokušao u svojoj radnji
da sa prvim susedom u čaršiji, obućarom, zaobilazno i bojažljivo povede govor o tome, ovaj ga je
povukao dublje u dućan i tu mu ljutitim šapatom, izbliza rekao u samo lice:
— Slušaj, Lekso, dosta je tvoga! Zbog tvoje hvale i lude glave mi udarismo na belaj i umalo ne