Page 126 - Znakovi

— Niti ga je moglo biti — dopunjuje drsko Batak — jer ja ne bih nikad dozvolio da se tako nešto
u mom prisustvu čini.
— Niti se je limar Aleksa Janković penjao na crkvu?
— Ako se peo sarajevski mitropolit, to je i on.
Pavlas kašljucanjem pokazuje da ne odobrava i ne dozvoljava takav ton, i Batak odmah okreće
drukčije.
— Kad bi brbljali o penjanju bilo isto što i popeti se, e onda bi se moglo pomisliti da se popeo.
Ali ovako, ne. Leksi je to penjanje udarilo u glavu još od vremena kad je krst podignut, i on ni o čemu
drugom više i ne zna da govori. I od tog njegovog brbljanja je i nastala cijela ova priča. I to bi trebalo da
zna i shvati i Mitropolija, koja se ispizmila na našu crkvenu opštinu ...
— Ostavite to!
— To će vam, poglaviti gospodine, potvrditi cijela varoš.
— Dobro. Vi, dakle, ostajete pri svom iskazu?
— Potpuno!
— I spremni ste, ako treba, da se zakunete na to?
— U svako doba!
Batak je potpisao zapisnik i otišao u mehanu, mimo i samosvesno, kao čovek koji je izvršio svoju
građansku dužnost.
Saslušanje onog Mila govedara, jedinog treznog Osatičanina koji je bio svedok prizora kod
crkve, tražilo je više napora, ali je i ono završeno dobro. Maloumni čovečuljak, koga je doveo
uniformisani služitelj kotarskog ureda, bio je od straha više mrtav nego živ. Kružio je svetlim detinjskim
pogledom i smeškao se s vremena na vreme, u želji da udobrovolji ove oko sebe i razagna svoj rođeni
strah. Saslušanje je otpočelo teško. Na svako pitanje Mile je odgovarao da on nije ništa kriv i da nikad
dosada nije bio »na sudu«.
Kad mu je rečeno da treba da govori istinu, i samo istinu, jer će inače biti kažnjen, nasmejano
treptanje njegovih očica postalo je još brže. Kroz osmejak on je zbunjeno gledao iznad sebe, predstojnika
u lice, kao čovek koji se pita: a šta je to drugo, sem istine, što bi mogao kazati, i zašto da ne kaže istinu
ovde, sada, kad celog života nije ništa drugo ni govorio do istinu.
Ali Milova istina nije bila jasna ni određena, jer je bila sva od bezbrojnih sitnih istina i istinica.
Eto tako, išao je toga jutra, kao uvek, u samo svitanje, pa, ako hoćeš, malo i pre svitanja, video je
kod crkve neke ljude koji su nešto vikali i mahali rukama. Koliko ih je bilo? Ko su bili? E, to je teško
kazati, k'o kad je i svanulo i nije. Ali ljudi su bili, ili bar na to najviše ličili. Pogledao je uvis, kuda su i
oni gledali. Gledao je i gledao i činilo mu se i da vidi i da ne vidi, jer njemu zablešte oči kad tako uvis
gleda: na kubetu, kraj krsta, stoji čovek.
— Kako si ti to »i vidio i nisi vidio«? Koji čovjek? Ko ga je vidio? Govori!
— Vidili su ga, vala, i sunce i mjesec, k'o kad se dan od noći dijeli, pa onako ...
— Ostavi sunce i mjesec i dan i noć! To nisu svjedoci. To te ne pitam.
Predstojnik ga je prekinuo oštro, digao se, prišao mu sasvim blizu, nagnuo se nad njega i stao
odozgo da viče:
— Pitam te jesi li ti vidio imenovanog Aleksu Jankovića kako stoji navrh crkve i drži se za krst, i
možeš li se na to zakleti ovdje, pred ovim jevanđeljem.
Govedar je šarao očicama, tražeći gde da se skloni pred ovim što se nadnelo nad njega kao
nevreme i što traži tu strašnu zakletvu. Da ga je pitao onako kako svi u varoši sa njim razgovaraju,
obično I upola šaljivo, on bi kazao sve kako je bilo i šta je video, ali ovako: neki »imenovani« Aleksa, pa
jevanđelje, bog i zakletva! Ne! Ne, sa tim on nije želeo ništa da ima i o tome on nije mogao da zna ni
umeo da govori.
— Da ili ne? — grmeo je predstojnik sa visine.
— Ne ... ne mogu.
— Još te jednom pitam, jesi li vidio ili nisi, i možeš li se zakleti?