Page 125 - Znakovi
P. 125
— Nikad — odgovara predstojnik — ali nije ni to najveće zlo, nego to što niko ne zna koliko je,
kad već nije četiri.
I zatim dolazi dugo ii podrobno razlaganje pojedinih postupaka ili shvatanja ovog osatičkog
naroda u svakodnevnom životu i u dodiru sa vlastima.
Slučaj sa Leksom limarom bio je za predstojnika naročito težak. Naravno da je on već sutradan
saznao za tešku pijanku i za noćne šetnje oko crkve. Do njega je doprla, kao neverovatna nagovest, i
priča o nekom penjanju za opkladu. Ali, kako su otrežnjeni učesnici o svemu ćutali, a pop Stojan se nije
živ javljao, to je predstojnik smatrao da je najbolje da se i on pravi nevešt i da se cela stvar preda
zaboravu, koji prekriva tolike druge male i velike osatičke bruke. Iskustvo ga je naučilo da upravna vlast
treba da je budna i savesna, ali ne preterano revnosna. Pametna upravna vlast, smatrao je on, treba da
ima oba oka u glavi, dva dobra i uvek otvorena oka, ali isto tako treba da ume i to: da za trenutak
zažmuri na jedno oko i da se pravi da ne zna za ono što je videla. Razume se, to treba da čini samo
izuzetno i samo ponekad, a kad i kako, to vlast sama treba da zna, ako je dosta pametna. I predstojnik bi
to svoje pravilo primenio i u ovom slučaju da Mitropolija nije iznela svoje optužbe i teške zahteve, i
zatražila postupak vlasti.
Kad je dobio naređenje da povede istragu, i pitanje zašto to dosad nije učinio, predstojniku je bilo
jasno da sve to potiče od mitropolitove mržnje na paroha, a isto tako mu je bilo jasno da u ovom slučaju
mora uzeti u zaštitu Osaticu i svoje Osatičaiie, ma šta inače u sebi mislio o njima i njihovim ispadima.
Predstojnik se pre svega posavetovao službeno sa kotarskim sudijom Turkovićem, strastvenim
lovcem i veseljakom čovekom, zatim sa svojim prijateljem Lađevićem, i najposle sa popom Stojanom,
ne kazujući ni njima otvoreno svoju nameru. Bez mnogo reči i ne imenujući stvari punim imenom,
sporazumeli su se prećutno da u ovoj nezgodi ima samo jedan izlaz: da se sa velikom, upadljivom
strogošću i oštrinom vodi istraga, koja će na kraju dokazati da nema dela za koje se pijani ljudi okrivljuju
i da nema mesta ni kaznama.
Počela je istraga sa svim formalnostima i strogostima. Predstojnik je najpre zvanično zatražio
pismeno izjašnjenje od popa Stojana. Paroh je izjavio isto ono što i u svom odgovoru Mitropoliji,
odbijajući optužbu kao neosnovanu. Zatim je saslušano nekoldko građana koji su učestvovali u pijanci
one noći. Predstojnik je lično ispitivao, a po većinu njih slao je patrolu od dva žandara sa bajonetom na
pušci.
Oni su odlučno i jednodušno sve poricali. Gde bi oni tako šta učinili? Da se penju na crkvu? Pa to
je daleko od pameti. To ni luda deca ne bi činila, To je neko u šali govorio valjda, kao što se govori pri
čaši rakije, a neko se našao pa uzeo stvar ozbiljno. Jeste da su te noći malo posedeli i popili čašicu više,
ali crkva i penjanje .. sačuvaj bože! Na kraju su saslušani učitelj Batak, Mile govedar i okrivljeni Lekso.
Najodlučniji i najdrskiji bio je Batak.
Kao državni službenik i vaspitač, on je došao bez žandara, jedno poslepodne kad njegova škola
ne radi. Još viši od visokog Pavlasa, on se u govoru primicao predstojniku, unosio mu se u lice ;i govorio
poverljivo, kao da dobrovoljno daje podatke. Predstojnik nije hteo da primi takav familijaran ton,
odmicao se i povišavao glas, kako bi celoj stvari dao službeni karakter i kako bi ga pisar, koji vodi
zapisnik za malim stolom, dobro čuo.
Batak je pričao kako ga je »uhvatio mrak« u Osatici ii kako je onda malo posedeo u mehani, i
protiv svoje volje, kako su ljudi pri piću razgovarali o svemu i svačemu, i kako su se onda zaputili
kućama. Uz put su se zaustavili kraj crkve. Tu je Lekso limar pričao nešto o postavljanju krsta i rukama
pokazivao gde su nekad stajale merdevine. To je sve. Tu se društvo i razišlo.
U Batakovom pričanju sve je izgledalo jednostavno i bezazleno, svedeno na šalu bez važnosti.
Predstojnik je gledao učitelja pravo u oči, u prostrane zelenkaste i bele površine tih očiju, koje se
ne obaraju i ne trepću ni kod očigledne laži. U svom poslovanju sa ljudima, Pavlas je poznavao taj tip
čoveka, koji se ne zbunjuje nikad i koji laže prirodno i smelo, celom masom svoga snažnog tela, celom
težinom svoje fizičke snage. Takve je najteže pokolebati i izobličiti. Ali on to ovog puta nije ni hteo.
— Dakle, po vama, nije uopšte bilo nekog obesvećenja crkve?