Page 130 - Znakovi

navaljivao.
— Šta ljudi govore? Šta je istina? To hoću da znam, a ti si to mogla da čuješ i možeš da mi kažeš.
Moraš!
Šta da mu kaže, kad ne razume šta je pita ni šta traži od nje? Plakala je od straha, od nekog
čudnog stida što muž čini to sa njom. Kroz plač je slabo i nevešto pokušavala da ga umiri lepim rečima i
umiljavanjem, ali on se otimao, napadao je i korio: da je neiskrena, lažna i tuđa. Ne umejući da se brani
od tih nerazumljivih i nepravednih optužaba, ona bi plakala sve ljuće i teže. Dešavalo se da se i on, posle
besnih prekora i teških reči, rasplače. Tako i zaspi ponovo.
U trenucima večernjih nežnosti, ona ga je, uz bojažljiva milovanja, molila da je ne budi, da joj
obeća da neće više to činiti. I on je obećavao i u tom trenutku verovao u svoje obećanje, kleo se. Ali
posle dva-tri dana dešavalo se opet isto, isto mučenje, isti strahovi bez objašnjenja.
To se već toliko puta ponavljalo da čovek nije više ni postavljao jasna ni određena pitanja. Samo
bi je grčevito stegao za mišicu i bolnim glasom rekao:
— Darinka! Kazuj, molim te!
Kad bi ona počela, kroz plač, da ga šapatom umiruje i nagovara da legne i spava, on bi je stezao
sve jače i drmao oštro:
— Govori!
A ona bi se savijala na dušeku i plakala u dlanove.
Dešavalo se i to da se čovek digne i, u snu, kao mesečar, pođe ka vratima, valjda rešen da ide i da
se popne još jednom na crkvu i tako potvrdi ono što je več dvaput učinio, a što mu se ne priznaje i čega
se i sam odrekao. Žena bi tada trčala za njim, zaustavljala ga s mukom, vešala mu se oko vrata, vičući:
— Kuda ćeš, jado moj?
Probuđen, on bi se vraćao u postelju i padao u san, koji je ona sad uzalud iščekivala.
Pokušavala je da ga danju pita o tom i da se objasni s njim, ali on je odlučno odbijao da prihvati
takav razgovor. Izvlačio se na sve moguće načine, i šalom i nadmoćnim, muškim odmahivanjem rukom,
pa i grubošću, kad drukčije nije mogao. Izgledalo je kao da danju zaista ne zna šta radi noću. A kad
padne mrak i naiđe san — opet isto. Ako ne te noći, a ono iduće.
Strah od tih besmislenih noćnih prizora razarao je mladoj ženi svaku radost. Dešavalo se i to da je
po nekoliko noći uzastopce uopšte ne probudi, ali šta vredi kad je njeno spavanje prožeto strepnjom od
mogućnog buđenja? Sasvim joj se istanjio i odbio san. Često se dešava da legne i svede oči i počne da
zalazi u dremež, ali tada joj se odjednom učini da je neko drma i budi. Trgne se i pogleda uplašeno oko
sebe. Ništa. Mrak i tišina. Pored nje spava čovek tvrdo i mirno. Ali sad ona ne može da zaspi, i sad se u
njoj dižu pitanja. Nema i nepomična, sad ona pita samu sebe, i svog u san utonulog druga, i sve ljude na
svetu, budne i zaspale: šta je to što od ničega stvara među ljudima nesporazume, sukobe i strahovanja, da
sami sebi i jedan drugome kvare život i remete san i truju zadovoljstva, kojih ionako nema suviše?
Kako da ona, sama i uplašena, nađe odgovor na to! Pomišljala je da sve kaže majci ili da se
požali dobroj drugarici, pa je brzo uviđala da su to muke koje se ne kazuju. Za ta pitanja ne nalazi se
rešenje kod drugih, nego u sebi, tu kraj čoveka sa kojim je vezana svim mogućim vezama i, što je
najteže, posteljom. I dugo je tražila izlaz i rešenje i mučila se u osećanju da ih neće ni naći.
Već je i prvo dete došlo, žensko, a besmislena buđenja su se ponavljala. Dete je bilo slabačko i
plačljivo, pa je tražilo veliku brigu i negu, i danju i noću. Žena je slabila i vidno omršavela. Ali nekako u
to vreme počela je malo-pomalo da se brani. Kad bi je probudio u najnezgodniji čas, ona bi mu rekla
oštro i gorko:
— Što me budiš? Imaš li ti, bolan, dušu? Vidiš da mi dijete ne da oka stisnuti. Pa i to malo sna što
uhvatim ti mi kidaš.
Malo postiđen, on se povlačio, ali već sutradan moglo se ponoviti buđenje i mučno ispitivanje na
jedan ili drugi način.
Ali žena je sada sve više i sve bolje nalazila ne samo hrabrosti da se brani nego i snage i načina
da odgovara na njegova pitanja. Došlo je i drugo dete, ovog puta muško. I kao da su njena snaga i