Page 134 - Znakovi

kazuje, ali celom svojom pojavom, čistom svečanom haljinom, dobrim smežuranim licem i bistrim
plavim očima, pokazuje da i to ne treba i da ne može trajati. Ne biju uvek iste. A čovek se brani i otima
koliko može. (Zato je čovek!) I pre ili posle, na jedan ili na drugi način, otme se i izmakne čovek ispod
vlasti nasilnika i njihovih ćudi, skloni se, i pomeša među one koje ne biju.
Dok je žena govorila i rastao praznični dan, pored njih su promicala seoska kola i retki
automobili. U jedan mah su naišli neki seljački svatovi, četvora ili petora kola puna zvanica i svirača. Svi
su bili veseli i nasmejani. Mnogi su pevali i potcikivali, dižući ruke uvis, kao da pozivaju ceo svet da se s
njima raduje. Pa onda su opet pojedinačno prolazila seljačka kola: muž kočijaši, žena pored njega; pa
brzi automobili, ili prepuni autokari.
Sve to žena kao i da ne primećuje. I ne pomišlja da nekog od njih zaustavi i pozove u pomoć.
Oseća sada da je ov što radi samo njezin posao, da mu je potpuno dorasla i da će sve što treba, i što se
može učiniti da bi se mladiću olakšao bol, izvršiti sama!
Misleći tako, ona ga je i dalje tešila svojim jadnim iskustvom, umirivala ga kao dete, više
zvukom i jednomernim ritmom svojih reči, nego njihovim ubogim smislom. A njemu to sada nije više
smetalo. Naprotiv. Kad sklopi oči, čini mu se da sa ženinim šapatom pridolaze sa svih strana sveta mnogi
i mnogi koji su bijeni, i to svejedno zbog čega, zbog počinjene greške ili zbog svoje lude glave, možda
samo zbog nesporazuma, ili prosto što su bili te sreće da se sretnu sa jačim od sebe. I ta nema i nevidljiva
gomila, koja raste oko njega kao gusta ustalasana trava, govori mu samim svojim prisustvom isto što i
ženin šapat: da bol prolazi; da uvek biva bolje; da mora biti bolje.