Page 133 - Znakovi

hooo! — Teška je ta njegova izubijana glava u koju se vlasi njegove rođene kose zabadaju sve dublje i
oštrije, kao trnje svuda uokrug, ali on mora ne samo da je drži nego da je neprestano podiže, dok se pred
njim, počevši od nožnih prstiju, otvara i ruši grdna provalija, puna nekih nemirnih svetlaca i bleštavih
boja koje prelaze jedna drugu. Dubina te provalije, to je otprilike mera njegovog bola.
Njegovo mumlanje i naprezanje ruku koje stišću i podržavaju glavu, to su jedini znaci života i
dokaz postojanja. Ali sada i oni kao da nailaze na otpor, sudaraju se sa nečim. Tu su još nečiji pokret i još
nekakav glas. I jedno i drugo povećava bolove.
Iz sela je naišla sredovečna žena, obučena praznično, prišla mu i stala da ga zapitkuje i teši. Kad
je bol velik, ništa nam ne pomažu ljudi u prolazu ni njihove dobre reči. To je uvidela i milosrdna
seljanka, i zaputila se natrag svojoj kući da potraži malo toplog mleka, hleba, rakije, i ostalo što treba
bolesniku i ranjeniku. Mladićevi bolovi su ponovo oticali svojim neremećenim tokom. Ali nije prošlo
mnogo vremena, i oni su opet udarili na neke prepreke. Oko njega je šumelo i šištalo nešto, suzbijalo
njegov tihi otegnuti lelek, menjalo mu tok i pravac, i tako uvećavalo bolove.
Bila je stigla žena sa ponudama i s krčagom vode i peškirom, a u isto vreme naišao je putem iz
grada nevelik zelen automobil. Ne misleći šta čini, ona je mahnula peškirom. Kočnice su zaškripale, kola
su usporila vožnju, i kad je već izgledalo da će se zaustaviti, odjednom su produžila put još brže.
(A stvar je bila u ovom: Čovek za volanom bio je zubni lekar u gradu, jedan od onih snažnih i
ambicioznih ljudi koji mnogo rade, dobro zarađuju, i vole da žive i uživaju. On je očekivao nedelju kao
spas i olakšanje i žuđeno bežanje od tuđih kvarnih zuba i vilica. Tada je, sa manjim ili većim društvom,
redovno odlazio izvan grada i ceo dan provodio negde na proplanku ili u nekom šumskom restoranu.
Kad je video da mu mašu, on je nehotice usporio, ali tada je jednim pogledom iza krupnih naočara
obuhvatio sve oko sebe i odmah shvatio stvar. Žena sa peškirom i krčagom i presamićen čovek na pragu
pojate, znači: ili seljak koji je noćas prepio, ili mladić koji je izvukao batine u seoskoj tuči oko devojaka;
svakako, neka sitnica koja se u selu lepo rešava sama od sebe. I, sad, zbog toga njega zaustavljaju i hoće
da mu već na prvim kilometrima pomute radost ovog toliko očekivanog dana. Učinilo mu se da je sve
pokvareno i upropašćeno. Osetio je gnev i iskreno ogorčenje kao nad velikom nepravdom, i potrebu da
se otima, da brani svoje pravo na predah i odmor, na život i zdravlje i, na kraju, na zadovoljstvo. Krv mu
je pojurila u glavu, nagonski je pritisnuo nogom papuču. Iza sebe je ostavio uzvitlan pramen dima i
prašine.)
Žena je samo odmahnula rukom i predala đavolu kola i vozača i lepu, vrlo mladu devojku pored
njega, i vratila se svom poslu.
Sada je sedela pored mladića na pragu, zapajala ga i umivala, jednako šapućući i zazivajući Isusa
Hrista i njegovu majku da kazni one koji ovo čine od čoveka, kao i one koji neće da mu pomognu.
Mladić se mrštio i branio i uporno držao sklopljene oči. Dosađuju mu i vređaju ga taj šapat, ti laki dodiri,
i samo prisustvo živa čoveka — svedoka. Šta će mu ko? Tu pomoći nema. Ni boga ni božije majke! Pa i
da ima, ne treba mu. Najviše bi voleo da ga ostave tu gde je, samo da ga više ne biju, i da živi životom
primljenih udaraca i bolova koji su već prerasli i njega samog i sve ono što može da vidi, čuje i razabere
oko sebe. To, čini mu se, najbolje odgovara njegovom položaju, svemu onom što se desilo, i što je uzrok
da se tako desilo.
Žena je bila uporna. Pod uticajem njene pažnje i njenih reči, mladić se ipak smirivao. Otvarao je
oči pa bi ih opet sklapao, ali bilo je očigledno da je sada sluša. Samo je još s vremena na vreme puštao
svoje žalbe kao kratke jecaje. A ona je, kao da su to neke jasne reči i kao da ih razume, odgovarala na
njih tiho, više za sebe, i tešila ga time, što je povlađivala svakom njegovom muklom jauku, tvrdeći da je
tako i nikako drukčije, da ona sve to dobro zna i razume, jer su i nju tukli, i kao devojku kod njene kuće i
docnije kad se udala u susedno selo. Tako se nekako desilo da je imala suviše strogu majku, a zatim
muža, silovita i preka čoveka. Stoga zna i pamti kako je to. I nije ona jedina. Bivalo je, i biva, i bivaće
toga među ljudima. Biju čoveka zbog koječega, često i ni zbog čega. Na pravdi boga! Onako, vole da
biju, pa nađu nekog ko ne može da se brani. Tada je čeljadetu zaista teško, a naročito posle, kad ostane
samo sa svojim ubojima i mislima. Jeste. Sve ona to zna. Ali dođe i tome kraj. Kako i kada, to ona ne