Page 17 - Znakovi

ZNAKOVI

Ničim se ne može dovoljno objasniti ta čamotinja, ta samoubilačka tuga palanačkih hotela, ni
slabim komforom, ni sumnjivom čistočom, ni rđavim ukusom. Jer mi znamo toliko veselih i prijatnih
sirotinjskih sobičaka, toliko svetlih, nezaboravnih a prašnih i neuređenih ateljea, visoko pod krovom i
gotovo bez nameštaja. Ali ovo što veje iz ovih prostorija palanačkih hotela, to je neki iskonski jad,
čamotinja, a bez ijednog minuta samoće, stalan dodir sa svetom a bez jedne iskre radosti; to je smrt pre
smrti, življenje bez života. To je, eto, ono što se ne da ničim objasniti. I ja i ne pokušavam da ga
objasnim; podnosim ga prosto, kao i svi vi ostali, kad mi se desi da moram da zanoćim u nekom
provincijskom hotelu. Noć provedenu u takvom jednom hotelu ja uvek odbolujem, i upravo zato valjda
što bih želio da mogu da je zauvek brišem iz svoga života, ona živi godinama u mom sećanju.
Takve jedne večeri, u takvom jednom hotelu desilo se i ovo moje poznanstvo za koje se takođe ne
može kazati da je prijatno, ali svakako nije ni obično ni svakidašnje.
Prema meni je sedeo čovek koji mi se predstavio kao profesor V. Po izrazu lica, po odelu i celom
držanju, on je bio prilično u harmoniji sa svim ostalim što me je okružavalo. To je bio čovek srednjih
godina, mirnih, tužnih plavih očiju, rđavo izbijan, nepravilno potkresanih, pre vremena prosedih brkova,
ne siromaški, ali nemarno odeven. Sve je na njemu bilo ovlaš i otprilike obešeno i prikačeno, kao na
slepcu.
Srećan je, kaže, što mu se pruža inače retka prilika da se porazgovara sa pametnim čovekom, a za
mene zna da sam pametan, jer je moje ime pročitao u Psihološkoj reviji, koju on čita, iako je sam
matematičar po struci, a već nekoliko godina penzionisan pre vremena.
Taj čovek skromnog izgleda i blage reči govorio mi je sa neobičnom iskrenošću i potpunom
neposrednošću o sebi i svom najintimnijem životu, a to su osobine koje ja neobično cenim i kojima
nepoznat čovek može lako da me zadobije i priveže za sebe. Dodijali su, naime, i meni kao, verujem, i
vama suviše oprezni i lukavi, mudrice i formalisti ljudi u ovom životu. Ovaj to zaista nije bio.
Rekao mi je odmah da je pre nekoliko godina živčano oboleo, ili da se bar tako smatralo, da je
još na lečenju i da lečenje traje tako beskonačno dugo samo stoga što u stvari nije nikada ni bio bolestan.
— Mene su žene upropastile — rekao je odjednom taj mirni i neugledni čovek.
Rekao je to tiho, gotovo poslovno. A to što je rekao, bilo je tako neočekivano i u takvoj
protivnosti sa celim njegovim izgledom i načinom, da bih se manje iznenadio da mi je ma šta drugo
rekao o sebi.
— Žene?!
— Da, gospodine, žene ili žena, kako hoćete, ali tako je. Nemojte da pomislite, molim vas, da
sam ja neki razvratnik i tako ... ženskar. Ne, naprotiv! Celog veka sam se čuvao žena, izbegavao ih, pa
eto, ipak je tako došlo. Nikad ja nisam, verujte mi, bio razvratan čovek. Naprotiv. Ni kao student nikad ja
nisam, kao toliki drugi, izlazio sa devojčicama ili čak odlazio kod javnih žena. Bože sačuvaj! Čuvao sam
se toga kao vatre. Desilo mi se nekoliko puta da sam, posle kakve sedeljke, sa veselim drugovima zapao
u neki lokal gde su takve žene sedele. Ali i tada nisam odstupao od svoga načela. Nisam nijednoj dao da
mi blizu priđe i razgovarao sam sa njima ozbiljno i pristojno, kao čovek sa čovekom. I drugovi su me
zbog toga zadirkivaii. Nije uvek bilo lako, ali ja sam se uzdržavao i kao student i docnije, kao profesor,
shvatajući odnos prema ženi onako kako ga, po mom mišljenju, svaki kulturan i moralan čovek treba da
shvati. To uzdržavanje tražilo je mnogo snage i strpljenja. To priznajem.
Prvih nekoliko godina proveo sam kao profesor u unutrašnjosti, a posle sam postavljen u jednoj
gimnaziji u Beogradu. I tu je sada početak svih mojih nezgoda. To je bilo odmah, prve školske godine.
Jednog sunčanog oktobarskog dana nešto me prosto isteralo iz mog malog stana i oteralo me pravo u
glavnu ulicu, među onu gustu masu šetača i poslovnog sveta. Svratio sam u jednu knjižaru, a kad sam
izišao, stao sam na samu ivicu pločnika i posmatrao gužvu i šarenilo kola i pešaka. Stojim ja tako, dok
jedan malen i lep automobil naglo ukoči i stade tačno preda mnom, tako da je desnim prednjim krilom
dotaknuo moje koleno. Iz kola iziđe jedna žena, dama, lepa i visoka, elegantna, i prođe pored mene tako