Page 21 - Znakovi

da očekujem, kako da se upravljam, i kako sve ovo da razumem. Ali tada ugledam nju, Katarinu. Napola
odevena i raščupana kao furija, protrčala je vrišteći kroz hodnik, upala u kupatilo, i tu se zaključala. I
zašto? Od koga se zaključala? Kao da sam ja neki nemoralan i nasrtljiv čovek. Ah, Toska! A ja sam se
tako našao odjednom kao budala, u tuđoj kući, prevaren i osramoćen kao niko. Obuzeo me takav sram i
takav gnev da se nisam mogao smiriti. Činiio mi se da mi neki vatreni trnci raznose noge i ruke na sve
strane, a u isto vreme da se predmeti od metala i porculana, kao nekom čarolijom, obaraju na mene i da
sa treskom lupaju o parket i prskaju u parčad. Ali, pre nego što sam mogao da donesem neko razumno
rešenje u toj glupoj situaciji, neko je zazvonio, pojavio se nastojnik kuće sa policijom.
Ogorčen, ja nisam hteo odmah da otvorim i odbio sam da razgovaram s njima o ličnoj, intimnoj
stvari koja se ne tiče nikog sem Katarine i mene. Docnije su i vatrogasci došli. Pomislite! To ni danas ne
razumem. Kao da sam ja neki pustaija i palikuća. Najposle, da ne bih napravio kakav ispad i da ne bi
nastao skandal, ja sam pošao s njima. Iz policije sam upućen u bolnicu, gde sam proveo više od tri
meseca na posmatranju. Posle sam pušten na bolovanje, a zatim i penzionisan. Sad živim ovde kod
sestre. — Eto, to je ta moja »istorija«, kojoj ja nisam dao povoda i zbog koje ispaštam ni kriv ni dužan.
Izvinite, gospodine, možda vam dosađujem i možda vas cela ova moja stvar nimalo ne zanima.
Ali verujte mi da se neprestano pitam: zašto je ona žena meni davala onakve i onolike znake svoje pažnje
i svoje naklonosti, a kad sam ja, potpuno dosledno i logično, hteo da toj našoj obostranoj ljubavi dam
jedan zakonit i častan oblik, ona neće. To mi ni dan-danas ne ide u glavu. Sad, pitam ja vas, kao
pametnog čoveka: možete li vi to da shvatite? Razumete li bar tu zagonetku?
Bez uzbuđenja, samo sa velikom zabrinutošću u glasu i izrazu lica, čovek je širio bespomoćno
ruke, očekujući od mene odgovor. Jedan trenutak sam se kolebao u sebi. Da li da se upustim u iskreno,
iako beznadno, objašnjavanje sa »čovekom koga su upropastile žene«? Ili da ga ostavim da misli kako
misli i da veruje ono što veruje? Ali onda preovlada ona slaba, troma i sebična polovina moga duha, i ja
mu, sa izrazom dubokog saučešća i velike skromnosti, odgovorih:
— Ne, ne razumem. Zaista ne razumem.
Čovek sleže ramenima i učini širok pokret levom rukom.
— Eto vidite, niko ne razume. Niko!
Bio je ustao. Ustadoh i ja. Ćutali smo obojica, pogruženi. Tada se profesor trže, kao da se na
nešto rešio, primače usta mome uhu i reče mi šapatom:
— A, znate, meni i ovde žene daju znake; upravo neke devojke. Nekoliko puta mi je jedna od
njih isto onako trepnula sa oba oka kao Katarina pred knjižarom. Ali ja ...
Tu čovek metnu uspravan kažiprst na usta, pa ga odmah diže kao da je tim dodirom zapečatio
usne, a zatim raširi ruke, sastavi na svakoj ruci vrhove palca i kažiprsta, i celim telom pokaza stav
čoveka koji ide na prstima, oprezno, pravi se da niti šta čuje niti šta vidi i nastoji da prođe nezapažen.
Oči su mu bile oborene, usta stegnuta, i celo lice odavalo je čudan izraz, nasmejan i pobednički, kao kod
čoveka koji lukavstvom uspeva da prevari i zaobiđe opasnog protivnika.