Page 22 - Znakovi

SVEČANOST

Ima u Sarajevu i danas starih ulica koje po svojoj strmenitosti, gruboj kaldrmi i slikovitom
rasporedu kuća i bašta predstavljaju pravo urbanističko čudo. U jednoj od takvih ulica živela je pre više
od pedeset godina porodica Alojzija Mišiča Bana, sitnog činovnika u III odeljenju Zemaljske vlade. Žena
i troje dece. Dve ćerke i sin. Najstarija je ćerka kojoj je petnaest godina. On je rodom iz srednje Bosne, iz
razgranate porodice. Sve do austrijske okupacije bili su poznati jedino pod nadimkom Ban. Tek nove
vlasti odredile su im zvanično prezime — Mišić, ali narod ih i sada zove samo starim imenom, a tako se
nazivaju i sami kad o sebi misie i govore.
Ban je svršio četiri razreda neke fratarske gimnazije. (Postojala je već tradicija da po jedno dete
iz njihove porodice ode u fratre.) Tada je neočekivano prekinuo školu, pobunivši se protiv svega oko
sebe; ta pobuna je ličila na nastup mladalačkog ludila. Kad je ozdravio i smirio se, nije mu bilo
dopušteno da nastavi školovanje. Prešao je u Sarajevo i srećnim slučajem uspeo da se zaposli kao
prepisivač-dnevničar. Odslužio je vojsku, gdje je naučio dobro nemački i doterao do podoficira. Posle su
ga zbog njegove poslušnosti i vrednoće, a naročito zbog lepog rukopisa, premestili u administrativno
odeljenje Zemaljske vlade. Tu je utvrđen kao »pomoćna sila« u jednom od najnižih činovničkih razreda,
sa unapred određenom granicom avansovanja. Tada se i oženio ćerkom boljeg sarajevskog krojača,
pravom lepoticom. Ovu malu prizemnu kuću u strmoj ulici kupili su pre nekoliko godina na dug, koji
nisu još otplatili.
Taj Ban je sitan i onizak čovek potuljena izgleda, velikih modrih očiju, koje lako obara, i kratkih
negovanih brčića. Odeva se pažljivo i drži povučeno. Tiha i bezbojna egzistencija malog bosanskog
čoveka u državnoj službi početkom ovoga veka, koja jedino svojom povučenošću može da padne u oči.
Ne puši; ne pije. Izuzetak u tome je njegov imendan, koji pada negde sredinom leta. Navečerje toga dana
Ban proslavlja na svoj način, skrovito ali svečano.
Tog dana pisar gleda svakako da skrati poslepodnevno radno vreme u kancelariji. Idući kući,
izuzetno svrati u kafanu, tu popije čašicu-dve rakije i pod bilo kakvim izgovorom časti nekog od gostiju;
ako nikog nema, onda bar sedokosog mrkog kelnera. Uz put nabavi dve flaše dobrog mostarskog vina i
finih cigareta, kupi za decu malo voća ili bombona. A zatim se sporo i svečano ispne do svoje kuće u
najstrmijoj sarajevskoj ulici.
Kod kuće ga žena dočekuje sa naročitom, bolnom pažnjom. Večera se rano, još za videla, a
večera je bolja, svečanija i traje duže. Pisar pije vino i bled od uzbuđenja kuca se sa ženom, koja mu sa
nekoliko ubogih reči čestita sutrašnji imendan i samo skvasi usne u vinu. Deca ga poljube u ruku i
povuku se. Ono dvoje mlađe legnu da spavaju, a najstarija ćerka, Lucija, pomaže majci u kuhinji.
Žena hoda na prstima po kući. Iznalazi bezbroj sitnih poslova i neprestano navraća u sobu u kojoj
njen muž tiho i sabrano sprema svoju svečanost. Sa lica joj ne silazi brižan i uplašen izraz, i samo kad joj
se oči sretnu sa muževljevim, u njima zaleprša tanak, bojažljiv osmejak.
Kad stane da pada letnji mrak, u sobi je sve spremno. Ispod velike porculanske lampe stoji
obasjana pisareva fotografija i jevtina vaza sa kitom letnjeg cveća. Na stolu je vino sa dve čaše i
otvorena ali nenačeta kutija cigareta. Ban pijucka, pomalo ali često, pevuši, šeta, a prolazeći sobu po
dužini, svaki čas se pogleda u zidnom ogledalu i svaki put dobaci ponešto onom koji mu se smeši ili
mršti iz pozlaćenog okvira. Prozori na sobi su otvoreni. Iz male bašte struji topao dah. Pisar ne prestaje
da šeta između čaše i ogledala, upućujući im stalno čas osmejak, čas neku grimasu ili jednosložnu reč
koja treba mnogo da znači.
— Hm, hm! ... Da, da!
Pisar se menja i raste. Sad već ne može ceo da stane u okvir ogledala. Sve življe i šire maše
rukama, ispršava se, i posle svakog gutljaja ironično se klanja levo i desno od sebe. Počinje glasnije da
govori. Reči se slažu u rečenice, još polujasne ali povezane.
S vremena na vreme naiđe žena, kao slučajno, ili pošalje ćerku. Isprva je pred njima spuštao glas
ili prekidao započeti pokret, a onda je i to napustio. Sad govori bez prekida i obraća se njima. Kad žena