Page 18 - Znakovi

blizu da me se dotače svojim rukavom. Šofer se vrati na svoje mesto, a ja ostadoh tu pored kola, vrlo
iznenađen tim što mi se dešava. Gledam ispod oka šofera, ali on drema, ili se pravi da drema. Posle
nekog vremena vrati se visoka žena. U rukama je nosila nekoliko paketića. Pre nego što je zakoračila da
uđe u kola, ispade joj jedan paketić. Kao čovek koji zna red, ja se sagnem, podignem i dodam joj mali
paket: manjeg u životu nisam video. Žena me pogleda zahvalno i nasmejano i pošto me dobro odmeri, da
nije moglo biti sumnje ni zabune, trepnu čudnovato, kao da mi namiguje, ali sa oba oka odjednom. Ja
skidoh šešir i poklonih se, kako je red. Tek kad kola krenuše, ja se zbunih i pocrveneh. Te noći nisam
dugo mogao da zaspim. Sve hoću sebi da objasnim otkud to meni da se desi, i sve mi jasnije biva da ne
može biti samo slučajnost: i ono naglo zaustavljanje kola, tačno preda mnom, i ono sa paketićem i,
naročito, onaj znak očima. Ali, ako je znak, a znak jeste, onda mora nešto da znači. Šta je dakle htela da
kaže? I ko je ta žena? Tako sam se pitao i prevrtao po krevetu dobar deo noći.
Sutradan, u školi, u razgovoru sa mojim kolegom romanistom navedoh govor, kao slučajno i ne
kazujući ništa o mom doživljaju, na to kako žene ispuštaju paketiće na ulici i kako čovek mora iz
učtivosti da ih digne. Kolega, mlad čovek, ali iskusan u tim stvarima, pravi viveur, znate, kaže smejući
se:
— Pa to je stari trik koji žene upotrebljavaju kad hoće da učine neko poznanstvo. Ispuste ti neki
predmet pred noge i ti moraš da ga podigneš. Ona zahvali i tako otpočne stvar, a posle se sama razvija
dalje.
— Da li sve žene? I one otmene? — pitam ja.
— Pa sve, dabome. Samo, otmene ispuštaju fine paketiće, a obične nešto prostije — kaže on
smejući se.
— Pa to je kao neki — znak?
— Znak, nego šta? I sad samo ne napuštajte trag, nego tjerajte zverku dalje.
Ne sviđa mi se njegov frivolni ton, ali vidim da u osnovi ima pravo.
Dakle, to je. Tako je kao što sam i sam mislio.
Kucnuo je i tvoj čas, kažem ja sebi, ali ti ga nisi odmah shvatio. Kako da saznam sada ko je ona
lepa žena i gde da je opet nađem? Ako je to volja sudbine, a izgleda da jeste, onda ne smem da se
oglušim, nego moram poziv da prihvatim. Jer, inače, zašto sam se godinama čuvao i uzdržavao, nego da
jednog dana, kad naiđem na pravu... Naravno da to ne sme da bude neka neozbiljna stvar ni avantura,
nego onako kako to odgovara mojim shvatanjima i mome položaju. Ali kako? Gde? — Dva dana sam
proveo u toj mučnoj nedoumici. Ništa ne znam i ni na šta ne mogu da se rešim, ali nešto u meni stalno
govori: tvoj čas je kucnuo. Trećeg dana prođem slučajno pored pozorišta — moj nemir nije mi dao da
ostanem kod kuće — i vidim nekoliko velikih fotografija iznad kojih piše krupnim slovima: naša
primadona Katarina Maranska. Odmah mi puče pred očima. To je bila žena iz automobila. Sad je moja
zabuna bila još veća. Ja ne poznajem i nekako i ne volim taj umetnički svet. Tako sam vaspitan, a takva
mi je i struka. Ali, najposle, ona je primadona. Slušao sam da ima ozbiljnih pevačica koje provode
skroman život, ceo posvećen studijama i umetnosti. I te noći sam slabo spavao. A sutradan se rešim i
uzmem sedište u Operi, pošto sam se prvo uverio da ona te večeri peva glavnu ulogu. Obučem se malo
lepše. Uzbuđen sam zbog neobičnih puteva kojima počinje da kreće moj život. Ali, šta da se radi?
Već za vreme aplauza, posle prvog čina, izgledalo mi je da me je primetila u gledalištu, iako sam
namerno aplaudirao umereno, kako ne bih ničim pao u oči, i puštao druge da se propinju i ističu. Ali kad
dođe drugi čin i u njemu njena velika solopartija, razleže se aplauz na otvorenoj sceni. Moja poznanica
se duboko pokloni dva puta, a onda se okrenu pravo prema meni, trepnu očima isto onako nasmejano i
blagonaklono kao pre tri dana na ulici i, da bi zaturila trag, pokloni se i po treći put. Valjda je mislila da
sam ja otpočeo aplauz, pa htela da mi zahvali. Drhtao sam od uzbuđenja. Predstava se nastavi, a ja vidim
da žena i dalje koristi svaku priliku da me što češće i što značajnije pogleda. U jednom trenutku, za
vrerne trećeg čina, njen se pogled toliko zadrža na meni da ja počeh, u neprilici, da crvenim i da se
vrpoljim, jer mi je izgledalo da sva publika mora da to primećuje. Okrenuh se levo i desno. Zaista, moj
sused sa levog sedišta gledao je ljubopitljivo i začuđeno u mene, kao i onaj sa desnog. Verovatno da su