Page 20 - Znakovi

ćutanja, odgovara mi isti glas da gospođica nije kod kuće i da se ne zna kad će doći. I zatvara telefon.
Ostajem u potpunoj nedoumici. Još dva puta sam pokušavao da govorim sa njom telefonski, ali bez
uspeha. Čim kažem svoje ime, ili mi odgovore da nije kod kuće ili se telefon, kao sam od sebe, zatvara.
Opet se posavetujem sa kolegom. On mi objašnjava šta može da bude: voli vas, ali ne želi da se
viđa sa vama, jer možda nije slobodna, možda ima druge obaveze. Svašta može biti kod žena, kaže on, i
smeje se glasno i bez razloga. To mi nije jasno, pravo da kažem, a nije ni ubedljivo ni logično, jer ako
ima druge obaveze zašto bi meni davala onako nesumnjive znakove?
Nastali su teški dani za mene. Nesanica, nesposobnost da se smirim i saberem za vreme
predavanja. I odnekud i kolege promeniše prema meni držanje. Sve se nekako okretalo kako ne treba. I
sam kolega romanist nije više onako predusretljiv kao ranije. Šali se i hoće sa šalom da pređe preko
stvari, a ne hrabri me i ne nagovara više na preduzimljivost. Ostavite, kaže, to su ženski kaprisi, i dobro
je neko, ne znam sad više ko, rekao: voleti, znači stradati. Uzalud mu ja objašnjavam da ja nisam dete,
nego ozbiljan čovek, da nisam uzalud ostao, evo, do svoje trideset i sedme godine čist i sačuvan, jer sam
ljubav shvatao ozbiljno i duboko moralno i najposle, da nisam ja Katarini počeo da dajem znakove, nego
ona meni. On mi ipak savetuje da se zadovoljim uspehom na odstojanju i da ne teram stvar dalje. Tada
sam video da imaju pravo oni koji za njega kažu da nije ozbiljan čovek i koji ga nazivaju prevrtijivcem i
spadalom. Viveur!
Tu moj sabesednik duboko uzdahnu, pogleda me pažljivo svojim plavim svetlim očima i odmah
nastavi:
— Ne znam da li ste ikad bili u sličnom položaju — izvinite što sam indiskretan — da vas jedna
žena voli i da vam o tome daje nesumnjive dokaze, da i vi nju isto tako volite, a da ne možete da se
sastanete ni objasnite. To može da dovede čoveka do ludila, do ludila. Ali ja nisam čovek koji staje na
pola puta. To ne. Jednom malom veštinom, i bez bakšiša, dobijem u Operi adresu njenog stana. I jednog
dana, oko jedanaest sati pre podne, zaputim se i zazvonim. Otvori mi jedna postarija žena, oštra izgleda,
čoškasta, i sva u crnini. Po glasu bih rekao da je ona ista koja me je na telefonu pitala šta želim. Promeri
me pogledom.
— Jeste li vi iz pozorišta?
Misleći na ono što je bilo između nas na predstavi Toske, i inače u Operi, odgovorih:
— Da, to je ... iz pozorišta.
Žena me pusti unutra. Tek tada se objasnimo. Vidim da se kaje što me pustila da uđem. Tražio
sam da govorim sa Katarinom, zahtevao da joj kaže samo moje ime. A žena je bila neumoljiva. Jednako
je tvrdila da gospođica nije kod kuće. Dobro, rekoh, ja ću da čekam. Ne možete, kaže ona, jer ja odlazim
poslom u varoš i moram da zaključam kuću. Povisi glas, povisih i ja. Svađajući se, iziđosmo oboje iz
kuće. Rastajući se, rekao sam toj ženi da ću opet doći, jer moram da govorim sa gospođicom, a
gospođica će znati i zašto. Žena zovnu nastojnika koji me isprati čudnim pogledom.
A sutra pre podne, upravo kad sam završio svoje časove i spremao se da odem do Katarine i da je
po svaku cenu vidim, pozva me direktor u svoj kabinet. Najpre je zaobilazio u govoru. Žao mu je, kaže,
što mu moje ponašanje, još donedavno besprekorno, daje sada povoda da bude nezadovoljan i da mora
da me ozbiljno opomene. Na kraju, kaže mi da mu je poznato da sam pisao i telefonirao Katarini i da
sam odlazio njenoj kući, i napastvovao je na sve moguće načine. Kad to čuh, krv mi jurnu u glavu i suze
udariše na oči. Ja sam, dakle, nju napastvovao! Pomenu nešto i onog kolegu romanistu i neke neslane i
bezdušne šale njegove koje zaslužuju kaznu; ali ja to nisam ni slušao; meni nije do šale. Hteo sam da se
objasnim sa direktorom, da mu iznesem, kao pametnom čoveku, sve po redu, kako je i šta je bilo, ali grlo
mi se steglo i reč oduzela pred tolikom nepravdom. Onda sam jurnuo iz direktorove kancelarije i otrčao u
njen stan da tražim razjašnjenje zbog nezaslužene sramote koja mi je nanesena. Ona mršava žena u
crnini isprečila se opet na vratima. Sudarili smo se, iako je, čini mi se, ni dodirnuo nisam, posmula je i
odletela čak do zida. Hteo sam da joj se izvinim, da joj pomognem, ali ona je vrištila i dozivala u pomoć,
kao da su razbojnici u kući. Onako ogorčen i ojađen, prošao sam pored nje da bih što pre došao do
Katarine. Hteo sam samo da se objasnim, da je najučtivije i najmirnije zapitam na čemu sam, šta mogu