Page 25 - Znakovi

pojedincu, u povjerenju. Izgledaće nekom da se tako visoka gospoda teško mogu nagovoriti da učestvuju
u takvoj trci. I jeste nevjerojatno, ali samo na izgled. Jer kad ja prišapnem svakom od njih na uho šta ga
čeka kao nagrada ako stigne prvi, prestaće svako ustručavanje i kolebanje. Treba imati u vidu da u ovom
trenutku ja gledam svakom u dušu, znam svačije javne ambicije, ali i svačiju skrivenu želju koju nikom
ne kazuje, koju i sam od sebe krije, za koju, možda, ni sam još ne zna, a za koju bi sve učinio. Ah,
pristaće, kako ne! I svrstaće se u red, uz zvuke vojne muzike i žagor razdraganog naroda. Smješkaće se,
nastojeći da zadrže što više od svog dostojanstva, a ispod oka će posmatrati i procjenjivati jedan drugog
— prestarjeli i usukani nadbiskup punokrvnog i gojaznog mitropolita, punački rabiner teškog i
krivonogog reisa, a vladin povjerenik, visoki i snažni Kotas, obuhvatiće ih sve zajedno jednim
trijumfalnim pogledom, uživajući unaprijed u svojim sigurnim izgledima na pobjedu. I kad sve bude
spremno, kad svi velikodostojnici pozadignu mantije i stanu kao zapeta strijela, a u publici nastane tišina,
posmatraću ih još nekoliko trenutaka sa uzdignute svečane tribine, a onda ću poslati uniformisanog
službenika koji će glasno objaviti publici da se pješačka trka na četiri stotine metara — otkazuje. Kratko
i bez obrazloženja. Ne trči se. Prelazi se na iduću tačku programa. Trka seljačkih grla domaće pasmine.
Visoka gospoda vratiće se polagano na tribinu, neko zbunjen, neko ogorčen i postiđen, ali će se malo-
pomalo primiriti. A ja ću u toku svečanosti naći prilike da svakom pojedinom, zasebno i na uho,
objasnim stvar. Kazaću im da sam ja, i pored svega, čovjek građanin i carski činovnik, da sam kao takav
morao imati malo obzira bar prema ustanovi koju svaki od njih predstavlja, i da nisam mogao tjerati
stvar baš do kraja, do njenog baš sasvim smiješnog i žalosnog kraja. Eto!
Tu pisar počinje da se smeje, najpre prigušeno, iskidano, zatim sve jače i glasnije. Žena, koja je i
dotle prisluškivaia napolju, otvara lagano vrata. Kad je ugleda, pisar raširi ruke.
— Dođi, ženo i gospođo banice, da se i ti nasmiješ, ha, ha, ha!
Žena skuplja hrabrost i prilazi mu, a kako on ne prestaje da se grohotom smeje, hvata ga za
kaput, zagleda mu se molećivo u oči.
— Alojzije, šta to činiš od sebe? Zar te nije boga strah?
— Ničeg i nikoga me nije strah.
— Misli na svoju djecu...
— Ah, sad znam šta hoćeš da kažeš. Misli na onih pedeset kruna i četrdeset i pet helera koje
primaš svakog prvog u mjesecu.
Odgurnuo je ženu od sebe i ona je ostala sklopljenih dlanova, leđima naslonjena uza zid.
— E, vidiš, upravo na njih i mislim. Mislim na oficijala ručunovodstva, koji se zove Kudelka, a
4
kog svi zovu »Einmaleins« , i koji me svakog posljednjeg dana u mjesecu prima sjedeći i traži moju
rubriku »Mišić? Mišić, Mišić...« A ja mislim u sebi: miš ti je ćaća, a ja sam Ban i bansko koljeno.
Pisar pada u ogorčen gnev. Stojeći nasred sobe, viče i maše rukama, pokazujući kako mu
Kudelka izbroji pet plavičastih papirnih desetica i kako ih on strpa u džep i ne gledajući ih dobro, misleći
samo na hranu i odelo i život i školovanje svoje dece za naredni mesec i otplatu duga za minuli. I već
krene da pođe. Ali tada ga Kudelka zaustavlja i kaže pedantno i malo pakosno a sa češkim naglaskom i
izgovorom: »Čekajte, čekajte! Ni sitne pare nisu za bacanje!«
Sve se to ponavlja svakog meseca, a Bana vređa i boli i ta Kudelkina bedna dosetka i ta bakrena
sitnina, ali uvek strpa još i nju u džep, i iziđe. A toliko puta je pomislio da mu je saspe u lice i sabije u
grlo, zajedno sa njegovom jevtinom šalom. Kod pomisli je i ostajalo. Ali ovo je veče kad se pomisli
ostvaruju na širokom planu, kad sve može da bude i kad biva i ono što se nikad nije ni pomislilo. Evo, on
stoji nasred Kudelkine kancelarije, koja zbog rešetaka na prozorima liči na apseničku ćeliju, i ovog puta,
najposle, vraća blagajničku šalu za šalu. Izmahuje i baca punu šaku sitnih bakamih parica, baca ih prema
svojoj sadašnjoj snazi i u razmerama ove čudesne večeri, tako da lete kao laki sjajni konfeti ne po
kancelariji, nego preko cele Austro-Ugarske Monarhije, roje se i padaju svuda po gradovima i selima.
Jedan takav bakreni heler pao je i na carski dvor u Beču. Alojz Ban vraća austrijskom caru njegovu vajnu
sitninu, a pri tom mu dovikuje nešto što nikada niko ni u snu nije smeo pomisliti.
Na to je, izbezumljena od straha, žena stala da zatvara prozore. Teturajući, pisar je prišao da je