Page 23 - Znakovi

hoće da zatvori prozore, on joj to zabranjuje.
— Ostavi to! Sutra je velik i svečan dan i večeras treba da je sve otvoreno i slobodno. Ništa ja
nemam da krijem i ni pred kim neću da se sklanjam. Dosta sam se ja previjao i pravio niži no što sam,
manji od makova zrna, što se kaže. E, došao je čas da se pokažem u pravoj veličini.
Pisar širokim pokretom ispija čašu. Žena i nehotice diže desnu ruku, kao da hoće da ga zaustavi i
dozove, ali on se brani živim pokretima i oštro odgovara.
— Ne, ne, znam ja dobro. Nije velika ta veličina, ali od makova zrna je veća. Dakle, dosta sa
makovim zrnima! Ne, neću da se pravim malen. Ni velik, ne, ni velik neću da se pravim. Hoću da budem
ono što sam, onoliki koliki sam.
Čovek širi ruke, istura grudi i gleda u nisku tavanicu kao da je zvezdano nebo nad planinskim
vrhom. Žena se, uplašena, povlači nečujno. On to ne primećuje, nego nastavlja kao da su i žena i ćerka
tu.
— Šta je, šta ste se prepale i uznemirile kao da je kuga u kući? Šta me gledate tako? Nisam rogat.
A nisam ni pijan, iako vi mislite da jesam. Plašite se što sam raspoložen i što glasno govorim. Pa
strahujete, u strahu ste začete, za strah ste i rođene! A moj strah je večeras umro. Naprečac! I za pokoj
1
njegove duše pijem ovu čašu. Tako. Requiescat in pace! Sad, da živimo malo bez straha. Da vidimo i to
kako je! Pa, jeste malo neobično. Širina oko mene svuda, sve veća. I vidici se neki otvaraju, kao da su se
brda oko Sarajeva razmaknula. A lagan sam, lagan, moram da se pridržavam da od te lakoće ne poletim
uvis. Lagan, a jak.
Pisar stoji visoko uzdignute glave i drži se za sto, kao govornik, a sve mu se čini da je taj njihov
stari sto malen kao dečija igračka i da se gubi i savija u njegovim dlanovima. Nije lako održati ravnotežu
kad se odnosi i razmere oko čoveka i u njemu menjaju; sve se smanjuje, a on raste. Pomalo je i strašno
— ovako bez straha. I čudno je kako se sve, odjednom, vidi i zna, onako kako zaista jeste, bez
prikrivanja, utvrđenih formula i titula. Najneverovatnije misli i najsmelije slike dolaze same, prosto i
lako.
Sve je to do suza uzbudljivo. Pisar hvata za čašu koja se, izgleda sama puni. Ispija naglo, a vino
ga munjevito odmah obasja iznutra. U toj svetlosti otvaraju se novi prizori. Evo, na primer, danas slavi
čovek svoj imendan, prema svojoj stvarnoj vrednosti i veličini, a ne prema činovničkom stepenu na kom
se, ko zna kako i zašto, slučajno nalazi. On je viđao u zgradi Zemaljske vlade kako šefovi odeljenja, njih
četrnaestorica na broju, odlaze da čestitaju imendan »civilnom adlatusu«, baronu Johanu fon Krigneru.
Tačno četiri minuta pre dvanaest napuštaju svoje kancelarije i silaze niz stepenice. Na svakom od njih je
»salonrok«, u jednoj ruci visoki cilindar, u drugoj »glase« rukavice. Šef Bosansko-hercegovačke vlade
prima ih u salonu; oni prilaze, sve po rangu, klanjaju se i čestitaju u ime svoje i »potčinjenog im
osoblja«. Taj prizor u salonu on, naravno, nije mogao da vidi, ali je slušao o tom od poslužitelja, i
zamišljao ga je često. A neki topal i prijatan dah toga dana širio se po celoj zgradi i dopirao sve do u
najzabačenije kancelarije u kojima su prepisivači i registratori.
Isti taj praznički dah sad navire sa noćnim vazduhom kroz otvorene prozore, meko ali snažno ga
podiže i odjednom prenosi u salon Zemaljske vlade. Tu na širom otvorena vrata ulaze, svečani i ozbiljni,
svi šefovi odeljenja, ali ovog puta da čestitaju Alojziju Banu njegov imendan. I ne samo oni nego i
mnogobrojni predstavnici duhovnih i civilnih viasti. Prizor nije ništa manje svečan nego onaj na dan
Svetog Ivana, prilikom čestitanja baronu Krigneru. Još je uzbudljiviji. Samo, cela slika je malo
izvitoperena, kao u snovima, i treperi kao da bi se svakog trena sve moglo pretvoriti u dim i paru, i
nestati. A što Bana naročito ljuti i vređa, iako to ničim ne pokazuje, to je da ni red nije onakav kakav bi
trebalo da je. Jer kako bi se inače kao prvi stvorio pred njim šef njegovog odeljenja, gospodin Haze? Ban
hoće da mu pokaže svoje čuđenje i negodovanje, i pravi se kao da ga ne vidi ili ne poznaje. Protegljasti i
mladoliki šef klanja se sastavljenih peta.
— Vladin tajnik Haze ...
— Znam — kaže Ban, prihvatajući mekano njegovu ruku — znam, i milo mi je. Samo moram da
2
vas ispravim i opomenem zbog netačnog predstavljanja. Niste vi Zec nego — zečiji brabonjak. Tačno je