Page 19 - Znakovi

primetili njen pogled. Te noći sam slabo i nemirno spavao. Sva moja buduća sudbina otvarala se preda
mnom, sa bezbrojnim pitanjima moralne i materijalne prirode. Činilo mi se da to, najposle, dolazi
zaslužena nagrada za moje dugo i bolno iščekivanje. Osećao sam da se na tako jasne znakove ne smem
oglušiti ni zaustaviti na pola puta, ali nisam znao šta treba da radim. Pomalo sam se ljutio i na nju što me
dovodi u taj položaj, ali na kraju, šta je i ona mogla drugo da učini?
Posle dugog razmišljanja reših da se poverim onom mom kolegi romanisti. Živahan je i viveur,
ali inače pametan čovek i uvek vrlo pažljiv prema meni. Ispričah mu sve. Najpre me je slušao začuđeno,
kao da je i sam u nedoumici, ali onda mu se razvedri lice i on me udari snažno po ramenu. Čestitam,
kaže, kolega. Čestitam! A, to je dakle ono s paketićem! Vama je pala sekira u med. Vi ste, kaže,
podmukli i opasni osvajač, koji samo krupnu zverku goni. — Vidim da on shvata stvar na svoj način,
olako i neozbiljno. Ali, što je glavno, vidim da ni on, po znacima koje sam mu ispričao, ne sumnja u moj
uspeh i smatra da se stvar mora nastaviti. Nisam hteo da mu poveravam svoje dalje planove, ali sam bio
čvrsto rešen da svar izvedem na čistinu.
Tih dana bio je 29. oktobar, moj rođendan. I upravo te večeri Katarina je pevala Tosku, jednu od
svojih najboljih uloga. Posle dugog razmišljanja, ja se rešim da joj pošaljem buket ruža — to se, kao što
znate, šalje pevačicama — i sa ružama naročito pismo. Kupim lep buket crvenih ruža i priložim pismo.
U pismu joj stavim diskretno do znanja da sam razumeo i njen pogled, prvi put, u glavnoj ulici, pred
knjižarom, i znake njene naklonosti koje mi je davala sa pozornice, i kažem da je njena naklonost našla u
mom srcu punog odziva. Potajno sam se nadao da će u prvom činu, kad Toska treba da se pojavi sa
buketom cveća, izići sa mojim ružama. Hteo sam, znate, da budem načisto. I, zaista, pojavi se ona sa
buketom crvenih ruža. I sve ih pritište uza se i miluje pogledom. Slušam je i gledam u onom mraku i ne
mogu svojim očima da verujem. Eto, nisam iskusan u tim ženskim poslovima, ali ipak, nisam se
prevario. Ta žena, kojoj u zanosu aplaudiraju hiljade ljudi, voli mene. O tome sada ne može biti sumnje.
Te noći nisam spavao, ali sada od sreće i od mnogih misli. Šta treba dalje da radim? Kako će se razvijati
naš odnos? Kako da se sjedine dve dotle tako različite egzistencije? Sve sam to mislio i najposle
zaključio da je najbolje da joj ponovo napišem pismo. U pismu sam zahvalio na znakovima pažnje i
ohrabrenja, i odmah dodao da ja, razume se, ne želim da stvar ostane na ovome, nego kao čovek ozbiljan
i na svom mestu smatram da treba da uzme dalji tok i nađe svoj prirodan i logičan završetak i, na kraju,
tražim da se sada, kao što je prirodno, vidimo i porazgovaramo o svemu. Već sutra pre podne predao sam
pismo vrataru Opere. Na moje veliko čudo, odgovora nisam dobio. Nisam znao kako da tumačim stvar. I
opet se posavetujem sa onim kolegom, romanistom. Ispričam mu sve ono sa ružama u Toski. On mi
čestita. Ali pravo objašnjenje za njeno sadašnje ćutanje ne može ni on da nađe. Smeje se. Takve su žene,
kaže, nestalne i ćudljive, a ona još i primadona. I sve tako u šali i smehu, kao čovek viveur. Tako sam ne
znam šta da radim. Osećam se kao čovek koji je u uspehu imao neuspeha, i nigde mira ne nalazim. I sam
moj predmet postaje mi težak i dosadan.
Dva dana docnije nađem u svom sandučetu za pisma štampan program jednog dobrotvornog
koncerta koji treba da se daje tih dana i na kome učestvuje i ona. Njeno ime je podvučeno crvenom
pisaijkom. Kako sad ovo da razumem? Ovamo, ne odgovara mi na moje važno pismo, a ovamo ...
Kupim odmah ulaznicu za taj koncert. Kad tamo vidim i moga kolegu romanistu i još nekoliko članova
našeg kolegijuma. Bacaju poglede na mene i smeju se između sebe. Otkud baš i oni? To mi je malo
smetalo. I uopšte, izgledalo mi je kao da me ona nije ni primetila, a zašto mi je onda poslala onaj
program i podvukla svoje ime? A možda i nije ona? Ali ne, ne! Ko bi drugi mogao? I zašto? Rešim se da
joj napišem još jedno pismo. Opet nema odgovora. Onda se setim telefona. Ali u telefonskoj knjizi nema
njenog imena. Obratim se opet vrataru Opere. Neće da mi kaže njen broj. Dabome, veli on, kad bi
primadone objavljivale svoj broj telefona, on ne bi povazdan prestajao da zvrji. Ne razumem i ne uviđam
zašto bi njoj drugi ljudi telefonirali. Druga je stvar sa mnom. Najposle, uverim ga da je moja stvar
ozbiljna i za dobar bakšiš on mi dade broj telefona. Odmah odem i potražim njen broj. Javi se oštar glas
»Šta želite?« Meni se u radnji, kad uđem i kad me prodavačica dočeka tim rečima, podseku noge i
obuzme me odmah želja da iziđem. Kažem ponovo svoje ime, izgovarajući jasno svaki slog. Posle malog