Page 55 - STAV broj 255

Čuo sam da neko viče – dajte više sani- nabio uz grudobran i stisnuo šljem na gla- kućama. Momak, koji je išao pred nama
tetliju ovdje. A onda ponovo blijesak. Ovaj vu, a ostali iza mene. Čuli smo ispred sebe malo više lijevo, povika: “Momci, evo ga
put sam bio mnogo jače odbačen. Osjetih strašnu vrisku. Momak, koji je trčao prema ovamo.” Ubrzamo prema njemu. Najmanje
bol u kuku. Pored mene pada Safet. Veli- nama, povika: “Izgiboše ljudi, momci.” A trideset metara od rova, u šljiviku ispred
ki komad drveta otkinut od balvana zabio onda je uslijedila nova salva projektila. porušene kuće, ležalo je beživotno tijelo
mu se u desnu stranu ispod ramena. Jako Gledao sam isturene glave preko mom- Seniba Turbića. Nisam to mogao nikako
je jaukao od bolova. Dotrčalo je nekoliko ka ispred sebe. Granate su padale na rovo- prihvatiti, to da ljudi odjednom više nema.
momaka. Uzeše njih dvojicu i odnesoše ve 11 i 12. Trčeći, stigosmo gore. Nekoliko To da nikad više neću čuti njihov smijeh
ih izvan tranšeja. Uzeo sam pušku. Desna momaka čučalo je u tranšeji i pucalo prema i šale nisam mogao pojmiti. Otrgnem se
ruka mi se nenormalno tresla. Nisam znao četnicima. Iz zemunica se pušilo, izvijao i krenem ka porušenoj kući. Momci su
šta se dešava. Stiskao sam je, otresao, ali se plamen. Jedan momak ležao je mrtav u otišli po nosila da ga snesemo do puta. Ja
to nije prestajalo. Hamza je ostavio svoju tranšeji. Na ulazu u zemunicu jedno tijelo sam čučnuo uz stepenice porušene kuće.
pušku, a ostao je i puškomitraljez od na- gotovo izgorjelo. Znao sam da je to Vejsil Skinem rukavice i gledam u čađave i krva-
stradalog policajca. rahmetli, jer je bio krupniji. Kroz dim ve ruke. Desna ruka mi se više nije tresla.
Pješadija je bila sve bliže. Pucali smo smo razgledali, ali trećeg tijela nije bilo. Velike pahulje padale su na dlan i topile
neprestano. Više nisam ni nišanio, bili su Momak koji je stigao za nama reče nam: se na njemu. Hamza mi priđe i čučnu po-
posvuda. A onda nas je zasula kanonada “Mislim da je druga granata koja je pala red mene. “Žuti, jesi li dobro”, upita. Ja,
nekih zapaljivih granata, linija je bila u više ličila na manju raketu. Vidio sam da stisnutih zuba, klimnem glavom. A nisam
plamenu. Na motoroli su zvali pomoć, su balvani letjeli gore prema kućama ne- bio dobro, nisam nikako bio dobro. Vilica
vikali su da pada linija. kih 40 metara odavde. Najvjerovatnije je mi je bila ukočena da nisam mogao pro-
Hamza me zgrabi za rame i povika: i njega odnijelo.” govoriti. A volio bih da sam mogao baciti
“Kupi te okvire i bombe, idemo. Vi, mom- Na liniji sporadična pucnjava. Četnici taj šljem iz ruku dolje niz stranu i trčati
ci, držite se ovdje.” se povlače. Granate koje su padale po gra- kroz dubok snijeg. Da trčim i plačem, da
Trčali smo kroz tranšeje. Na svakoj ze- du bile su jasna poruka da smo ih i ovaj plačem da me niko ne vidi, jer oči su bile
munici Hamza bi viknuo: “Hajmo jedan put polomili. Sad će se svetiti na civilima. pune suza. Htio sam kazati da sa svojih ne-
za nama.” Tako su nam se priključivali. Došlo nam je još pojačanja i ušli su u punih 18 ne mogu ni više, ni bolje. Htio
Bili smo na rovu 10 kad su nas pono- liniju. Iskočimo iz tranšeja i krenemo pre- sam svašta reći, ali izgovoriti ni jednu je-
vo zasuli zapaljivim granatama. Ja sam se ma šljiviku iznad nas i prema porušenim dinu riječ nisam mogao. n

STAV 23/1/2020 55