Page 56 - STAV broj 202

Prijem priznanja,
Sa svojim saborcima, prvi zdesna drugi zdesna

da bježim. Nisam to shvatio ozbiljno dok prema Pržinama, jedna se predala 505., a i municiju, rekao sam im da uzmu puš-
nisam vidio da je 6 haubičkih granata jedna je krenula niz bare. Ja sam spuzao niz ke, stave ih na rame i da krenu u koloni.
palo na objekt Osnovne škole ‘Vrnograč’. šumu do tih bara, do rječice Prosinje, koja Nisu mogli vjerovati da im dajem puške.
Uspio sam doći kući. Supruzi sam rekao nas je dijelila. Tu sam stao između jedne U međuvremenu mi se pridružio saborac
da sakrije moj ratni dnevnik i da, ako ko bukve i čekao ih. Oni su došli tačno pred Hazim, koji mi je pomogao u deportaciji
bude pitao za mene, kaže da sam prije če- mene. Bilo ih je 23, a kasnije sam saznao zarobljenika. Kad smo došli do komande,
tiri dana otišao kod tetke u Bužim. Rekao da ih je u kući bilo 57. Kad sam iza tog zamolio sam komandanta Fatmira Mura-
sam joj da ne idu nikud od kuće, a da ću drveta primijetio da su počeli paničariti i tovića da sugerira drugima da ih niko ne
se ja nekako izvući. Meni je taj dan bio prepirati se, počeo sam galamiti na njih: dira. Rekao sam mu da su se sami predali
cilj doći do Bužima. U najgoroj varijanti, ‘Nemojte biti budale, nemojte džaba ginuti, iako nisu. I on je rekao: ‘Svaka čast.’ Pru-
čekati noć, ući u rijeku i rijekom ići pre- predajte se, opkoljeni ste!’ Samo sam tako žio je svakome od njih ruku. Ja sam to ipak
ma Bužimu. Jer znao sam da bi oni mene galamio. Govorio sam im da ih je opkolio uradio za njih iako su oni pucali na mene.
ubili. Došao sam do nekog čovjeka u Ma- bataljon policije 505. brigade i da im je Većina ih je preživjela rat. Neki su ponovo
šinovićima koji je bio ‘korpusovac’. Kod najbolje da se predaju. I tad me je poznao pobjegli na Fikretovu stranu.”
njega sam se sakrio pod neke stepenice, po glasu komšija Derviš Mekanović. Veli:
umotao se u deku i tako iščekivao noć. Ali ‘Jesi li to ti, Šefik?’ Rekoh: ‘Jesam!’ Pitao KRVAVA NOĆ NA DŽEBIĆA GLAVICI
on je došao ubrzo, oko 12 sati, i rekao mi je hoće li ih iko tući. Rekao sam da neće. U tzv. drugoj autonomiji Šefik Sadi-
da mogu izići jer je opasnost prošla. Na ra- Kad su upitali kako da se predaju, rekao ković bio je na velikokladuškom ratištu.
diju sam čuo da su naši zarobili puno ne- sam im da uz mravinjak odlože puške i Prvo je bio komandir voda, pa komandir
prijateljskih vojnika. Moja je četa taj dan stanu mirno uz obližnju obalu. Kad su čete i na kraju pomoćnik komandanta za
bila u rasulu. Dobar dio vojnika koji je ra- to napravili, ja sam tad bio bliži puškama obavještajne poslove u 2. bataljonu 506.
nije imao namjeru pobjeći u autonomiju nego oni. Dotrčao sam do pušaka i uzeo kladuške brigade. “Najviše sam bio na li-
je dezertirao. Samo se nas 6 iz čete borilo jednu pušku. Kaže meni taj dedo: ‘Nemaš niji na Brezovom polju. Sudjelovao sam u
taj dan. I onda sam sreo dvojicu saboraca, li ti, Šefik, puške?’ A ja mu kažem: ‘Kod proboju na Kumarici kad je četa 505. ostala
Mehmeda Tralješića Baću i Hazima Ma- nas je pravilo da prvo sebi moraš zarobiti u okruženju. I kad se vraćala Velića Gla-
šinovića. Od Haze sam tražio pušku, a on pušku.’ Kaže: ‘Uzmi tu najgornju, moja vica, prvi sam izišao gore. Nakon njenog
mi je dao zolju i dvije bombe. S njim sam je, nije ni metak ispalila.’ I uzeo sam tu zauzimanja, odmah smo krenuli prema
naišao na kuću u kojoj su se skrivali voj- automatsku pušku i dužio sam je do kraja Džebića Glavici, gdje su bile velike borbe.
nici tzv. Narodne odbrane. Prvo smo pre- rata. Ali prije nego što ću ih zarobiti nisu Granata koja je pala na Džebića Glavicu
govarali s njima. Oni su tražili od nas da se oni odmah htjeli predati. Trojica su pu- i usmrtila sedam vojnika pala je najbliže
se predamo. Ja sam zaprijetio da ću pucati cala na mene dok sam bio iza te bukve. A mojoj glavi. Pala je iznad tranšeje, ni me-
iz zolje, što sam i učinio. U tom je i 505. ja sam samo galamio na njih. I tu sam ih tar od moje glave. Samo smo nas dvojica
pristizala u ispomoć. Iz daljine su se čuli 17 zarobio. Jednog sam, koji je bio malo- preživjeli. Uprkos neprestanom granati-
tekbiri i pucnjava. I autonomaši su poče- ljetan, odmah pustio, a šest ih je pobje- ranju, uspjeli smo izvući trojicu mrtvih,
li iskakati iz te kuće. Već su bili razbijeni glo. Tih šest su kasnije naletjeli na našu četverica su ostala u trenšeji. Neprijatelj
i nastupila je panika među njima. Kad su liniju i ubili dvojicu naših vojnika. Kad je bio jako blizu, ali smo uspjeli zadržati
pobjegli iz te kuće, jedna grupa utekla je su na vjetrovku povadili noževe, bombe Velića Glavicu. To je bilo 20. aprila 1995.

Na Elbursu, najvišem Na Mont Blancu,
vrhu Kavkaza najvišem vrhu
Alpa i Evrope

56 17/1/2019 STAV