Page 73 - STAV broj 146
P. 73
STAJALIŠTA
UOČI PETKA
Stuhe
Tvoje je, babo,
da umreš
“Moj efendija, davno bih ja dig’o ruke Bogu da me uzme, da me povuče
Piše: u džennetske čaire, ali sve me strah za onaj evlad, za one maksume.” Na
Samedin KADIĆ šta bi Hamid K., austrijski vojnik – koji je često skakao na noge lagahne
i sam sebi komandovao po švapski, a onda te iste komande striktno
Dugo prije nego što će stvarno izvršavao dok bi mu turali čakšire skladno oblijetale oko njega – hrapavo
umrijeti – jedne strašne zem- prokomentirao: “Nema budale bez stare budale”
herije – Mušan je krenuo, ta-
man kad je zbacio teret sa svo- brojao štetu na kolibi, tragajući kroz usput- ostaviti djecu, mal, selo, svijet, svemir na
jih poluiskrivljenih (moglo se tu još malo ne razgovore za počiniocima. Mnogi su, iz cjedilu. Tu je, naravno, i Bog koji se brine
kriviti, ali i on je imao nekakvu dušu) na svakakvih razloga, upirali prstom u Zeću, o svemu, ali opet...
gipka leđa svojih sinova Šeće, Zeće i Beće srednjeg Mušanovog sina. Te su se jeseni pojavili vuci, napadali su
(bilo je i vakat da sjašu s babinih leđa!) da u čoporima udaljene štale, kidajući one da-
kao neki razočarani propovjednik kmeči Jednom je Zeću jedan od tih domaćina ske bliže zemlji. Uništavali su cijela stada.
za sinijom: “Kako ćete, djeco moja, bez prepoznao na suprotnom brdu, na daljini od Vuci ne bi bili vuci kad bi se zadovoljavali
mene?! Umro bih ja i davno nego sve ne oko jednog kilometra, te ga zvao po imenu: samo da se najedu, kad ne bi gledali da svaku
smijem iz straha za vas. Šta ćete mi vi, si- “Jesi li to ti, Zećo, dina ti?” ovcu bar malo udave, bar malo gricnu ispod
ročadi moja, kad me zatrpaju?! Aman, ne vrata. Seljani su bili nemoćni. Pušaka nije
volim ni da mislim o tome.” “Jesam vala, domaćine – bujrum, šta bilo, niti ih je u taj vakat smjelo biti. Selo
hoćeš?” je samo o tome pričalo, vazdan i svunoć.
Hodao je po selu, besposlen kao horoz, i Za selo su oni bili mnogo više od običnih
jadao se kako ne smije ni k’o insan da umre, “Djeca vaša pričaju da si mi ti kolibu vukova. To su bila neka viša bića – stuhe.
jer, ako umre, ono mala će da propadne kao razvalio”, viče Humljak s brda na brdo. Mušan i ostali mudraci tvrdili su da su
kuća kad joj izbiju potpornu gredu. Godine stuhe izmišljotine, nagovarajući mlađe da idu
su prolazile, a greda nije popuštala, tek bi Zećo hladnokrvno odvikuje i ne pitaju- braniti štale, da motkama i vilama oćeraju
pomalo zaškripi kad bi neko prođi pored nje. ći ko doziva: “Pa valjda jesam, prijatelju.” vukove, gdje im je, aman ja rabbi, mladost,
ali mlađi su se otimali, svakome je život
Otiđi bi na džumu i onda poslije zarobi Domaćin uzvraća: “Vala, da ne žurim mio, valja krenuti na stuhe!
efendiju tom svojom brigom: “Moj efendija, u Konjic na voz, beli bi se sada općerali.” Što se Mušana lično tiče, on bi svaku
davno bih ja dig’o ruke Bogu da me uzme, noć gore proveo, on bi vukovima bukvicu
da me povuče u džennetske čaire, ali sve me Zećo opet hladan odgovara: “Hajd’ ti, održao (“kak’e stuhe, kak’i jadi”), samo da
strah za onaj evlad, za one maksume.” Na prijatelju, da se mi obračnunamo, bit će još mu nije tolike obaveze prema djeci, ženi,
šta bi Hamid K., austrijski vojnik – koji vozova...”, i okrene se svom stadu pjevajući pa, ako hoćete, i životu kao takvom, te opet
je često skakao na noge lagahne i sam sebi gangu hercegovačku. ponovi staru žalopojku, ali ovaj put s namje-
komandovao po švapski, a onda te iste ko- rom da sinove motivira da noćas idu pred
mande striktno izvršavao, dok bi mu turali A kad se taj isti domaćin požalio Muša- štalu i brane hajvan: “Ja bih, Ćabe mi, ve-
čakšire skladno oblijetale oko njega – hra- nu, ovaj je othuknuo: “Davno bih ja u crnu čeras sam na vukove, ali šta ćete mi vi, dje-
pavo prokomentirao: “Nema budale bez zemljicu, moj Avdo, a šta ću kad umrem?” I co moja, ako mene ubiju!?”
stare budale.” domaćin bi otiđi zbunjeniji nego što je došao. I Zećo, kojem se nikako, ama baš nika-
ko, večeras nije išlo ni na stuhe ni na vukove
A “maksumi”, Šećo, Zećo i Bećo, ili Nekad davno, dok je još bio dječak, Zeću i kojem su, na kraju crnih krajeva, babine
“poprdlići”, kako ih je Mušan odmilja zvao, je – jednog proljetnog dana dok je lila kiša naprdlame poodavno dodijale, konačno iz-
samo su gledali, kako bi zaturili kakvu kav- i dok su gromovi tresli – kada se vraćao uz baci iz sebe onaj elektricitet, ono nebesko
gu, nije važno s kime, kad i gdje. Evo dobrog Studeni potok s kosom na ramenu, dohva- zlo što je ostalo u njemu: “Tvoje je, babo,
primjera. Ljeti bi brda iznad bjelašničkih tila munja, prostrujavši mu kroz koljeno i da umreš, a ostalo je naša briga.”
sela naseljavali hercegovački nomadi. Gore naplet. Dječak Zećo nije ništa znao o gro- I ne ode Zećo tu večer pred stuhe, a babo
su imali svoje kolibe ili ljetne kuće koje su movskim pravilima, kao što su: kada grmi, mu iznenada i pregori brige i preboli stra-
u septembru, kad bi poćeraj stoku u rodni da se ne nose uzase metalni predmeti niti hove, osjetivši veliko olakšanje za sudbinu
kraj, ostajale na milost i nemilost lokal- da se hoda po goloj kosi. Kada se osvijestio, svojih maksuma kad njega jednog dana više
nim čobanima. Dogodine je svaki domaćin ustao je i krenuo prema selu pomažući do ne bude. n
bola. Primijetivši ga, Mušan je odozdo vi-
knuo: “Zećo, šta ti je, ako Boga znadeš, šta
vičeš?“ A Zećo kroz plač: “Ubio me Dragi
Allah!” Sve bi Mušan poslije pričao kako
mu grom onda pobatali dijete, neka je vatra
ostala u njemu, neki nebeski gnjev.
Godine su prolazile, Mušanova pat-
nja bila sve veća: mora se umirati, ali kako
STAV 21/12/2017 73
