Page 71 - STAV 76 18.08.2016

Zavičaj

(odlomak iz romana “Sokolarov sonet”)

Ban me nije mogao primiti. – Da, ban Kulin mi je dao zadatak, ali nije to tako jednostav-
Kulinov sin. no kao što se činilo...
Tako mi je rečeno. – Nemoj mi reći. Možda moj otac nije ni znao šta želi?
I tako je izgledalo. Iako mi je po glasniku bilo javljeno da želi – Nisam to kazao.
sa mnom razgovarati. Nekoliko dana nakon što sam se vratio. – Upravo si to, kao što kažeš – kazao.
Stajao sam pred njegovim vratima, pred vratima vladara Bosne, – Ban bi me razumio...
koja su sad izgledala nekako pusta i nisam više znao šta bih mislio. – Sad sam ja ban.
Okrenuo sam se i pošao. Onamo otkuda sam došao. Najed- – Znam.
nom su me sustigla dva stražara i, bez riječi, uhvatili za ruke i – Govori onda.
poveli natrag. Nisam mu mogao reći šta sam sve vidio jer to nisam ni sam znao.
Prošli smo kroz vrata i pošli nekim prolazom, a onda sam se Pretpostavljao sam da on ipak zna nešto o mom putu, ali zasi-
našao u istoj onoj prostoriji u kojoj sam razgovarao s Kulinom. gurno nedovoljno i zato sam pošao izokola. U početku me je str-
Nikog u njoj sad nije bilo. Samo nas trojica. pljivo slušao. Gotovo sa zanimanjem.
Ušao je Nespina. Nije se mnogo promijenio. Samo su mu neke – A Sicilija?
bore bile dublje i oštrije. Stražari su nestali. Ili su se povukli ili – Ne razumijem.
bili skriveni mome oku. – Razumiješ. Je li te ondje moj otac poslao?
– Ban želi razgovarati s tobom – kazao je. – Prvo sam bio u Splitu.
– Maločas su mi rekli da odbija bilo kakav razgovor... – Znam. Bio si i u Zadru. A potom u Dubrovniku...
– To je greška. I... nema nikakvog razgovora. Samo ćeš odgo- Očito je poznavao moja putovanja. Iako ne i raspored. Dvou-
varati na pitanja, razumiješ? mio sam se šta ću mu ispričati.
Tu sam se zamislio. Nije li ovo uvod u novi inkvizitorij? Kao da – Da. Bio sam i na Siciliji.
je prostorijom prostrujao neki lahki propuh straha. Opominjući... – Dugo si se zadržao ondje. Prošle su godine otad...
Nespinine obrve su se nakostriješile. Da, prošle su godine. Tek sad, kad je to rekao, postao sam ih
– Nije tvoje da pitaš. Samo odgovaraj šta te se pita. Jesi li shvatio?! svjestan. Pokazivale su svoje lice, u magnovenju, i potom zatam-
– Jesam. njivale, iščezavale kao jesenji listovi dok padaju ispred naših oči-
Naravno da sam shvatio. Jedino mi nije bilo jasno kakva bi ju. Trenutak u kojem sve vidimo i razumijemo, ali ništa od toga
to mogla biti pitanja. ne možemo zapamtiti, iako ga se ponekad sjetimo tako jasno kao
I tad vidjeh nešto u Nespininim očima. Nešto svjetlucavo i onda kad se dogodio.
opasno. Svjetlost je iščeznula, opomena se dublje usidrila u tmi- – U svakoj je priči najbolje vratiti se na početak...
ni njegova pogleda. Vidio sam da je neko iza mene ušao i sjeo. – Mislite na ono što se dogodilo u Zadru?
Sve sam vidio prije nego što sam se okrenuo. – Zar se nisi nakon toga vratio i o svemu izvjestio?
A onda se sjetih šta mi je Nespina nekoć rekao za svoj po- – Jesam.
drugljivi nadimak. I nisam mogao skriti smiješak. Zaista je psina, – To je, dakle, poznata priča. Govori o onom drugom.
pomislih. Obavlja svoj posao onako kako ga je naučio. Nije mogu- Činilo se da je nestrpljiv. Osjetio sam da nešto želi, ali još uvi-
će nikako drukčije. Vjeruje samo u to. Kao u iskon. I u naredbe jek nisam mogao naslutiti šta. Zato sam se počeo prisjećati onog
koje ga pokreću vjeruje. putovanja iz kojeg su se račvale sve staze.
Iza mojih leđa sjedio je Stjepan Kulinović. – Krenuli smo odavde i zanoćili jedanput prije Dubrovnika.
Nije mu bilo neprijatno zbog toga. To je uobičajeno na putu.
Neprijatno bi mu bilo da ja sjedim iza njega. – Znam to. I Kolotalo je zanoćio tu svoju dugu noć...
– Dugo je trajalo dok si projahao pokraj Rame i Bosne. Veli- – Kako ste se samo njega sjetili? Tu je noć doista bio tamo.
kih, dugačkih rijeka. – Niko ga poslije nije vidio. Pričalo se da je otišao ovdje ili
Nisam znao je li to pitanje ili zaključak. ondje, ali glasovi odovud i odonud nisu to potvrđivali. Niste ga
Šutio je i upitno me gledao. Dugo je to trajalo i postajalo mučno. vidjeli to jutro prije polaska?
– Jahao sam i pokraj Vrbasa... – izgovorih na kraju. Da ne- – Nisam.
što kažem. – Tako sam i mislio.
– I to je golema rijeka! Godine su potrebne da se dojaše do ušća. Najednom je ova iznenadna priča o Kolotalu zaista počela
Činilo se da nešto želi, ali nisam mogao dokučiti šta. Zato ka- osvjetljavati onu noć. Prisjećao sam se nekih trenutaka u njoj i
zah, pomalo drsko: sad su mi se činili nekako jasniji. Razumljiviji.
– Vidio sam i veće. Mnogo veće. – Od tog zastanka imali ste više prtljaga?
– Naravno – reče skoro pomirljivo – bijeli svijet je prepun ve- – To ne znam. Imao sam samo ono što sam imao na sebi. I uza se.
ćih rijeka. I većih planina. – I ničeg se drugog ne bi mogao sjetiti?
Onda smo opet šutjeli. – Možda bih, ali ne znam na što mislite?
Najednom se uozbilji i gotovo se upilji u mene. – Išli ste u onu kuću iza zidina u Dubrovniku?
– I... jesi li saznao ono zbog čega si putovao? – Da, ondje su nas dočekali. I ondje sam se smjestio.
– Ne znam na što mislite? – To je naša kuća. Kupio je, za nas, naš čovjek i ostavio nam
– Ne odgovaraj na pitanje pitanjem! je za sve što bude potrebno. Bio sam i ja u njoj. Nekad davno.
– Zaista ne znam. – Znam. Pričaju o tome.
– Znaš! Moj te je otac poslao? Zašutio je. Kao da je utonuo u san.

STAV 18/8/2016 71TAV 18/8/2016 71
S