Page 49 - STAV broj 231-232
P. 49
nam napravi čaj, tada je bio jako vitalan. dalje zapitkujem. Kasnije sam saznao da a na Komatinu smo čitali Kur’an i pre-
A bi mi nešto nezgodno da sjedim a da postoje stvari, da bi ih čovjek dobio, mo- pisivali ajete koji su nas se dojmili. On
on pravi čaj. Ponudih se da nam makar rao je platiti visoku cijenu. Uvidio sam bi nas motivirao i da pravimo mevlude,
naspem kad ga već nisam pravio. Bio sam da je bolje nešto i ne znat’, nego znati a pa da proučimo nešta. Jedne prilike smo
vazda spretan, nasuti čaj bila je najobič- platiti cijenu. Tako da sam se naučio sa- se posafali da klanjamo podne, Hazim ef.
nija sitnica. Međutim, onaj poklopac s buriti, pa sam primijenio onu: “Ono što reče da neko prouči ezan. Hajde, rekoh, ja
čajluka pade, trznuh se, prosuh sav onaj će te snaći, ne može te mimoići, a ono ću. Izašao sam na basamake i onako sam,
čaj u šećerluk. Helem, dvostruki zijan. što te mimoišlo, nije te moglo ni snaći.” ne poznavajući tehniku i ne poznavajući
Najvolio bih da sam propao kroz ono Prvi ezan u životu: A nekako, od po- ništa vezano za ezan – trinaest mi je godi-
šilte na kojem sam sjedio. Ali, hadži ha- četka života vidio sam da me snašla ta mu- na, učio dok mi ne nestane daha, pa onda
fiz reče: “Mašallah, ugurola.” Biva, sre- zikalnost i lijep glas, tako su makar drugi stanem, pa nastavim tamo gdje sam stao,
ća. “Za nas i nije čaj, on zatvara sohbet. govorili. To sam upotrijebio da učim ezan i tako ga do kraja. To je moj prvi ezan u
Hajmo kahvu peći.” Onda sam kahvu i pozivam ljude u džamiju. Bio sam u Ža- životu, nikada prije nisam ni pokušao da
napravio i nasuo, ovaj put nisam ni kapi grićima u mektebu kada nam je u posje- ga proučim. Mislio sam da će svi biti odu-
prosuo. Tako smo počeli piti kahvu i tako tu došao Hazim ef. Krupalija, muallim iz ševljeni. Kada sam ušao unutra, djeca se
se otvorio sohbet koji je trajao nepunih džamije Komatin, i s našim muallimom, valjaju od šege, a Hazim-efendija, Bog mu
30 godina. Tu istu večer me pitao: “Šta alarahmetile Huseinom ef. Ramićem po- svako dobro dao: “Nemojte se smijati, ovo
ti tražiš od mene?” “Ja tražim Istinu”, pričao da mi ponekad odemo i kod njega. je prekrasno. Aferim, sinko, malo još samo
misleći na Hakka Uzvišenog, rekao sam, Razumije se, on nije branio, tako da smo da svještiš neke sitnice, i eto ga.” Čovjek
a i istinu generalno, jer sam kroz život išli i gore i dolje u mekteb. Hazim-efen- me ohrabri.
vidio da ljudi često pribjegavaju lažima. dija je bio mudar čovjek. Mamio nas je
Njega je to iznenadilo. Odobrio je to što zato što je po komšiluku tražio omladinu “Eh baš je Gani”: Odmah sam sutra-
sam tražio i, biva, naći ćeš ovdje Istinu, s kojom će čitati prijevod Kur’ana, tako dan otišao u Ferhadiju da čujem kako to
jer je Istina s njim bila. On je bio prija- da mi nismo učili samo harfove bez zna- radi hadži Abdulganija. Tada je muezzinio
telj te Istine s velikim “I”. čenja. Taj čovjek je ustvari bio prva pre- u Ferhadiji. Mislim se u sebi: “Nećete me
kretnica u mom životu, jer nas je uveo u više zezati, sad ću učiti od pravog majstora.”
Neke stvari bolje je ne znat’: Ni- značenje Kur’ana. Vidite, u kući sam imao Hadži Abdulganija je bio moj pir u učenju
sam tada bio toliko hrabar da upitam o majku i oca koji su živjeli islam, nikada se ezana, a kasnije ću čuti od hadži hafiza ka-
kakvom je životnom udarcu riječ. Mno- nije pilo, kurvalo, nije se kralo, tako da je kav je Abdulganija kalibar bio i kako su ga
go kasnije sam ga pitao, ali vidio sam da islamski ambijent uvijek bio tu u kući. U visoko cijenili i on i hadži Mujaga Merhe-
nerado o tome govori, pa nisam htio da Žagrićima u mektebu smo učili harfove, mić. Kada se hadži Abdulganija pojavio i
kada je proučio svoj prvi ezan u Sarajevu,
hadži Mujaga Merhemić ga je čuo pa se ras-
pitivao: “Ko je ovaj što uči ezan?” “To je
Abdulgani iz Ðakovice”, neko mu reče. Na
to je hadži Mujaga oduševljeno uzviknuo:
“Eh, baš je Gani” (gani, ar. bogat, imućan).
I eto, Allah će dati da ću s tim čovjekom i
njegovim sinom hafizom Selimom biti je-
dan od trojice muezzina kod hadži hafiza
Halid-efendije u Carevoj džamiji haman
30 godina. Ako je hadži Abdulganija bio
tu, on bi nam davao instrukcije šta ćemo
učiti. On te barne, a ti učiš ili ikamet, ili
ezan, šta je na redu. On je bio dirigent, šta
on rekne, slušalo se.
Kiša granata i bajram-namaz: Prvi
Bajram uz rat bilo je strašno granatiranje
i samo nas je 16 u Carevoj džamiji klanja-
lo bajram-namaz. Hafiz Halid-efendija
Hadžimulić imam, ja muezzin. Neobič-
no mi, sam. Pri kraj bajram-namaza dođe
i hadži Abdulganija. Prikasnio je, ama je
doš’o. Da je kiša, pa hajde, moglo bi se
lahko. Ovako kiša granata, to je već dru-
ga priča. Kasnije, kako sam hodao po Bo-
sni, bivšoj Jugoslaviji, po Evropi i Aziji,
i Africi, gdje god sam bio, učio sam ezan.
Nebrojena su to mjesta, još ih nisam sve
pribilježio, a kanim se dok me još pamet
služi. A moja je buduća žena, tadašnja ko-
legica u mektebu, stanovala više džamije
u Komatinu, njena bašča i džamija bile su
prve komšije. I eto, oženim se iz tog mjesta
STAV 8/8/2019 49