Page 55 - STAV broj 354

naglasak je bio “sprečanski”. Već sam ih
sretao. Znao sam da su stacionirani u So-
lunu. Možda nepuna dva kilometra odavde.
Kasarna je bila u prostorijama nekadašnje
Osnovne škole “Hasan Kikić”.
“Ribar, smotaj štap i hvataj se krivine”,
obrati mi se, poprilično drsko, jedan od
vojnika. Bilo mi je krivo. Otjerali su me.
Izašao sam na cestu. Nedugo zatim, začule
su se detonacije. Jedna, a ubrzo potom dru-
ga. Vojnicu su imali savršen “lovački pri-
bor” – ručne bombe, kašikare. Ubrzo se na
površini rijeke našlo na desetine škobalja.
Jedan od vojnika skinuo je čizme, po-
tom pantalone, majicu i zaplivao. Plivao je
do sredine rijeke da bi izbacio polumrtve
ribe dok ih je drugi vojnik kupio u vreću.
Pokupili su ribe, a potom se uspeli na ce-
stu i krenuli natrag ka Solunu. Za nekoli-
ko minuta izgubili su se iz vidokruga. Bio
sam ljut na vojnike, ali ta ljutnja nije mogla
Svlačionica stadiona NK “Stupčanica”, preuzeto
s oficijelne Facebook stranice kluba dugo trajati. Došli su iz daleka, a možda će
i živote položiti ovdje.
sam kocke i gađao iz tenka. Sada sam bio na paradigmu! Dokazat ću im da i ja mogu Krenuo sam u selo. No već na sljedećoj
stadionu Fudbalskog kluba “Stupčanica”. izvući škobalja, pastrmku, ako se posreći, i krivini ugledao sam vrlo velikog škobalja,
Srušena je bila svlačionica. Tenk je bio ne- mladicu. Savršen je dan za druženje s priro- koji je ošamućen plovio na površini, u viru.
vjerovatno velik. Gusjenicama je parao tek dom, da pokažem kako se riba lovi! Vojnici ga, očito, nisu stigli pokupiti. Spu-
svježe uređenu travu. Umjesto kocki, gađao Odmahnuo sam im rukom, izašao na stio sam se s ceste na obalu i odložio štap.
sam Beka ravan. Ondje gdje su agresorski cestu, spustio se niže ploče i počeo zabaci- Uzeo sam polomljenu granu, dovoljno duga
položaji. Otpadali su komadi brda, nestajali vati. Nije išlo. Pokušao sam se spustiti niže, da mogu dosegnuti ribu. Nakon niza po-
u dimu i vatri. Odjednom sam mogao vidjeti ući u kanjon. Voda je bila suviše duboka, a kušaja, uspio sam dovući škobalja u plićak.
Kladanj. Smijali su se rođaci. Smijao sam obala nepristupačna. Odlučio sam krenuti Uhvatio sam ga golim rukama! Doduše, uz
se s rođacima na brani, na Drinjači. Sve je u drugom smjeru. Za dvadesetak minuta pomoć “Osa” i detonacije. Svejedno. Cilj
bilo puno kajaka. U zrak su letjele konfeti... bio sam na dijelu Krivaje iznad Vasvinog opravdava sredstvo. Neću praznih ruku
“Budi se. Smiješ se već nekoliko minu- restorana, negdje na pola puta do banje. doći u selo! Konačno, neću biti predmet
ta”. Otvorio sam oči i ugledao mamu. Vra- Ugledao sam jato škobalja. Prevrtali su se izrugivanja!
tio sam se u realnost. A tako je bilo slatko svjetlucajući na popodnevnom suncu. Ima Odlomio sam grančicu račvastog obli-
sanjati kako “rokamo” četnike. ih dovoljno. U blizini nije bilo ribara. Sad ka, uvukao je kroz usta ribe, tako da sam
Već je bilo podne kada sam izašao. Sve- je prava prilika! račvasti dio zakačio za škrge i ponosno
jedno, dan je dug. Danas ću se družiti s riba- Došao sam do plićaka, pažljivo izvrnuo krenuo ka selu.
ma. Valjda koju uspijem uloviti. Ponio sam dva-tri kamena da bih došao do kućica u Na platou kod “arana” stajali su dječaci.
štap. U dosadašnjoj “ribolovnoj karijeri”, kojima se kriju vodeni moljci. Otvorio sam Isturio sam grančicu sa škobaljem ispred
osim nekoliko pliski (u Kladnju ih zovu kućicu, izvukao žućkasto tijelo moljca i na- sebe. Ponosno sam koračao. Konačno sam
šoke) i krkaca, najsitnijih riba, ne mogu se taknuo ga na udicu. Zabacio sam jednom, imao trofej “za pokazati”. Dječaci su se smi-
pohvaliti nekim ulovom. dva puta, pet puta... Nije trzalo. Prolazi su juljili. Očito su bili zavidni. “A, gdje ti to
U susret mi idu Fahro, Emir, Edin... sati. Već su se vraćali i kupači s kupališta ulovi takvu komadinu?”, upita me Fahir.
Mašu mi. Izazivaju me, pantomimom na- kod banje. Bio sam odlučan. Ne vraćam se “Tu, ispod banje.” “Aha”, u znak odobrava-
vijaju mašinicu na štapu, izvlače ribu, kofol u selo bez ribe! Neću ponovo biti predmet nja reče Fahir. “A, koji si mamac koristio?”,
mjere i smiju se. Imam najbolju opremu! poruge. Makar morao i rukama loviti! nastavi sa zapitkivanjem Fahir. “Moljca.”
Daidža je pasionirani ribolovac, donio sam Već je moglo biti pet ili šest sati. Bio “Aha... A koliko dugo si ga izvlačio?”, upita
iz Olova njegove štapove, ali ulov je i dalje sam spreman priznati poraz. Bio sam gla- Emir. Dječaci su se i dalji smijuljili. Postalo
mršav. Pojavit će se i Anera. dan. Spremao sam se kući. Ostao sam za- je čudno. Otkud toliko pitanja? Objašnja-
Opet mi namotavaju mašinicu. Anera baciti još tri puta. Pojavila su se dva vojni- vao sam, trudio se rekonstruirati situaciju,
mi maše. Ljut sam. Danas ću promijeniti ka. “Živiničke ose”. Drugačije su pričali, da bi u jednom momentu svi počeli zujati:
“Zzzzzzzzz!” Oponašali su ose. Znao sam.
Već je bilo podne kada sam izašao. Svejedno, dan je dug. Šegačili su se. Neko me vidio. Potrčao sam
Danas ću se družiti s ribama. Valjda koju uspijem uloviti. Ponio kući, osramoćen, u nekom razdražljivom
raspoloženju.
sam štap. U dosadašnjoj “ribolovnoj karijeri”, osim nekoliko Mati me dočela. Počeo sam brzo pričati,
pliski (u Kladnju ih zovu šoke) i krkaca, najsitnijih riba, ne objašnjavati, činilo mi se da, ako dovoljno
dobro objasnim, možda mogu i “popraviti”
mogu se pohvaliti nekim ulovom. U susret mi idu Fahro, Emir, taj nemili događaj od maloprije... Pogledala
Edin... Mašu mi. Izazivaju me, pantomimom navijaju mašinicu me blago, zagrlila onako kako to samo mati
može i tiho šapnula: “Nek’ smo zdravo. Ne
na štapu, izvlače ribu, kofol mjere i smiju se. brini! I to će proći...” n

STAV 17/12/2021 55