Page 65 - STAV broj 325

hastalom servirala kahvu profesoru dr. Zai-
mu Filipoviću i Bahri Romkinji, komšinici
sa sarajevske Gorice. Nikad nije pravila ra-
zliku među ljudima. Ona je svako stvorenje
Božije jednako tretirala i poštovala. Takvu
nećeš više naći u Sarajevu.’ Sebebom pro-
fesora Zaima, moj Sejo je upisao i završio
Medicinski fakultet. Svi u njegovoj poro-
dici, izuzev majke Hasne, koja je završila
medresu, bili su gimnazijalci. On je odlučio
da upiše mašinbravarski zanat. Roditelji su
mu branili, a on je ipak završio zanat I, da
bi im ispunio želju, kradom je, vanredno,
upisao i završio gimnaziju. Potom se zapo-
slio u Fabrici duhana, u kojoj je radio se-
dam godina, do 25. godine života. veoma je
volio knjigu. Nisam vidjela insana da voli
i čita knjige kao moj rahmetli Sejo. Nikad
nije besposlen sjedio. Ako nije bio na poslu
i ako nešto nije radio, onda bi čitao knjigu.
Budući da je profesor Filipović bio njihov
kućni prijatelj, primijetio je Sejinu veliku
ljubav prema knjizi. Potom ga je nagovo-
rio da upiše medicine. Majka mu Hasna je
to jedva dočekala i, pošto je bila prilično
bolesna, rekla mu je: ‘Ako hoćeš da ja na
Ahiretu budem mirna, upiši medicinu. To
je i moja želja.’ Tri njegove tetke radile su
na Medicinskom fakultetu.”
Seadova želja bila je da mu jedno od
djece završi medicinu i nastavi njegovim
stopama. Kćerka Hasna, koja nosi ime nje-
gove majke, danas je student medicine. I
sin Jusuf je oženio doktoricu iz sarajevske
porodice Čolić.

JEDANAESTOG JULA 1995. U STAN
PRIMIO ŽENU S TROJE MALODOBNE
SIROČADI
Zumreta je nastavila svoju priču. “Go-
dine 1995, na dan pada Srebrenice, Sejo mi
je došao u dva sata. Sjeo je na trosjed i za-
plakao. Tada mi je rekao: ‘Moja Zumreta,

STAV 28/5/2021 65