Page 59 - STAV broj 376

udahnem, da ga zovem, ne znam ni sam
šta sam zapravo htio.
Nihad je pokušao ustati. Dočekao se
na desnu stranu. Rafal je još jednom za-
treštao i oborio ga natrag. Šok! Nisam
se micao. Sve je okolo grmjelo. Nisam
se bio prepao, nisam uzmakao, ali ni-
sam se micao.
Neko je doskočio do mene i viknuo:
“Idemo, idemo!”
Skočili smo i zapucali. Detonacije
odjeknuše šumom. Vidim Hamzu kako
skače na tranšeju. Četnici, koji su krenuli
da iskoče desno od nas, uhvaćeni u mre-
žu metaka, svališe se natrag u tranšeju.
Pucnjava je trajala još pola sata dok
smo pobrali po tranšejama one koji nisu
stigli pobjeći.
Vratili smo se do onog brežuljka. Če-
tvoricu naših poginulih iznijeli su na pu-
teljak. Čučnuo sam kod Nihada. Bio je
pogođen s osam metaka. Na licu je imao
samo jednu malu ogrebotinu, a usta su mu
bila razvučena u prelijepi poluosmijeh.
Pokupili su ih na nosila i krenuli. Iz
Nihadovog džepa ispalo je nešto, neki cr-
veni smotuljak. Podigao sam ga sa zemlje.
Bila je to najlonska vrećica od pakovanja
riže u koju je nešto bilo umotano. Raz-
motao sam je. Grlo mi se stisnulo. Poku-
šao sam udahnuti, ali jedva. U ruci sam
držao veliki grumen halve. Ni tad ni sad
ne mogu opisati tu tegobu, taj pritisak u
grudima. Smotao sam sve kako je i bilo
i stavio u džep.
Klanjali smo iduće jutro bajram-na-
maz. Dženaza Nihadu bila je u tri sata
poslije podne. Spremio sam se, obukao
novo odijelo, uzeo iz kasete grumen halve
i stavio ga u džep.
Na dženazi je bila masa svijeta. Siba,
mati Nihadova, samo je jecala. Imali su
samo jedno drugo. Nihadov otac poginuo
je u rudniku kada mu je sin imao samo
sedam godina.
Jedva sam koračao. Došao sam do Sibe U jednom momentu ustade i mahnu je rukom i izvadila iz regala neki galon.
i izjavio joj saučešće. Strahovito me guši- mi rukom da pođem za njom. U susjednoj Pružila mi ga je u ruke. U galonu je bila
lo u prsima, jedva da sam mogao pričati. sobi otvoren ormar, na ofingeru maskir- ona ista najlonska kesa od pakovanja riže
Posegnuo sam u džep, izvadio najlonsku no odijelo s amblemima, u staklu dvije i potpuno taman grumen halve.
kesicu i pružio je Nihadovoj majci. Siba fotografije rahmetli Nihada. Posegnula Otvorim ga i dodirnem halvu tvrdu
je odmah prepoznala smotuljak i zagrli- poput kamena. Neka struja kao da pro-
la me oko vrata. leti mojim tijelom. Siba me pomilova po
Brišući suze, odmaknuo sam se korak ramenu i s malim osmijehom na usnama
unatrag. Tiho progovori jecajući: “Spre- Otvorim oči i pogledam, samo reče: “Fala ti.”
mila sam mu ovu halvu za jučerašnji za- vidim podignutu Vratili smo se i sjeli. Ja sam samo slu-
dnji dan posta, za iftar.” Od zujanja u uši- šao šta drugi pričaju, mislim da usta ni-
ma nisam čuo dobro ostale njene riječi. Behrudinovu ruku. Ponovo sam više mogao otvoriti.
Nakon dženaze otišli smo kućama. sam duboko udahnuo i Često sam znao otići do Sibe, a ona bi
Nisam dugo smogao snage da obiđem uvijek iznova iznosila onaj galon s halvom
nanu Sibu. Dogovorimo se da joj odemo izdahnuo. Hamza je stisnuo i opet ga vraćala.
za Bajram 1998. godine. Dočekala nas je Nema je više. Ni Sibe, ni njena male
na vratima s osmijehom i očima punih svoj mitraljez uz rame. To kuće, ni galona s halvom. Sve je progutao
suza. Pričala je o svom i našem Nihadu, je to. U glavi tuče, čekamo. i sažvakao zub našeg zaborava.
o njegovim prvim koracima, polasku u Nana Siba vratila se 2008. godine svo-
školu, o svemu čega se sjećala. Sekunde kao minute. me Gospodaru. n

STAV 20/5/2022 59