Page 77 - STAV broj 176
P. 77
više i nešto postići, ali, šta onda? Uvijek će “Ali, vidi ovo, molim te! Kažem opet, naskroz. Na svakom koraku čuješ samo
te gledati kao nekakvog stranca ili, kako ti si mlađi, ali prati malo. Vidiš, svi danas ‘naši’ i ‘vaši’. Vjeruj mi, ja više ne znam
mi kažemo, došlu i nigdje nećeš biti do- prate to loptanje u Rusiji. Je li normalno ni čiji sam.”
brodošao. Onda dođeš ovamo pa te i mi da se tamo igra na 30 stepeni, a da ih ja
gledamo kao stranca, došlu i onda čovjek i ti gledamo u bundama? Kaže, ljudi se Srećom, ukaza se Baščaršija i našem
dođe u poziciju da je ‘ni tamo – ni vamo’. cijeli dan kupaju u moru pa navečer na razgovoru polahko dođe kraj. Da sam išao
Haj’ oni inekako, ali šta s njihovom dje- utakmicu, a ja svoju ženu skoro da mogu dalje, ko zna šta bih još čuo.
com!? Za par godina bahnu ovamo, tamo povesti na skijanje. Raja ode na žičaru da
se već uklopili, a s dedom i nanom skoro malo vidi Trebević. Vjeruj mi, kako brzo Na žičaru sam, ipak, otišao, ali već od
ne znaju ni progovoriti – jezik se ne zna. odu, još se brže vrate. Zima na Trebeviću.” pola staze grad se nije vidio od magle. S
Ja sam ovdje, pa šta dragi Bog dadne.” Trebevića sam se brzo vratio.
Kao da je pretpostavio da ga baš o
Dok tako ćaskamo, kiša sve jače pada, tome želim pitati jer sam naumio provo- Nekoliko dana nakon toga, put me na-
pa mi on veli: zati djecu žičarom. Odustajem od pitanja. nese u Crnu Goru, i to na sam njen rub
On ne odustaje. – Ulcinj. Tu naiđoh na nešto vedriju kli-
“Jarane moj, ti si mlađi, ali s vreme- mu, ali i pritužbe domaćina kako je, ba-
nom ćeš shvatiti da smo mi samo mali “Sve je ovo ljudski faktor, niko me rem do sada, znatno manje gostiju nego
pijuni u rukama ovih velikih. Oni osmi- ne može uvjeriti da nije. Ja to pratim ot- ranijih godina.
šljavaju poteze, a mi samo skakućemo po kad znam za sebe. Kad god je ovo svjet-
onoj ploči. Evo, molim te, vidi ove kiše. sko prvenstvo, vrijeme ti je ovako. Vidjet I tu se zavrnuh u taksiju kako bih
Haj mi samo reci je li normalno da usred ćeš, čim prođe finale, kad sunce ucicvari, malo osmotrio i stari dio grada. Taksista
ljeta, iz dana u dan, na posao idemo u ja- neće se moći disati. Upratio si i ti da se opet pričljiv i ljubazan. Potežem onu sa-
kni i dugim gaćama?” jednom pisalo o tome kako se upravlja rajevsku priču o klimi i Mundijalu. Ni-
vremenom. Čim oni imaju tu tehniku i šta, ne pije vode.
On je pričao i dalje, a meni su se kroz nekakve topove kojima razgone oblake,
glavu motali uobičajeni razgovori koje nisu tu čista posla.” “Prijatelju, ja ti to i ne pratim, da ti
sam tih dana vodio sa svojim prijatelji- pravo rečem. Ođe je sad sezona, pa što
ma. U njima je upravo dominirala tema “Ma ja”, nevješto se snalazim, “sve je se u ovih mjesec-dva zaradi, zaradi. To je
neobičnog vremena uslijed koga se nor- to moguće.” jedno, a drugo: što da pratim i živciram
malno ne može ni pokositi trava, ni po- se kad tamo nisu naši!?”
kupiti sijeno, ni raditi na njivi, ni obrati “Upamti šta sam ti rekao. Uostalom,
maline... Taksista je bio uporan da svoje vidjet ćeš za četiri godine u Kataru. Brzo “Misliš, Crna Gora?”, izletjeh naivno.
opservacije iznese do kraja. to proleti. Pijuni smo mi, burazeru, “Ma jok, naši – Albanija!”
mali pijuni! I još su nas podijelili skroz Eto ga, de. Nema druge nego čekati
Katar i nadati se da će tamo igrati “naši”,
pa makar ih i u skafanderima gledali. n
STAV 19/7/2018 77
